Muzika izvan vremena, kompozicije koje miluju dušu, i nežne note koje se uvlače u kožu su nešto što možemo odmah povezati sa poznatim italijanskim virtuozom koji ne samo da je bio vešt na violini, svirao je i violu, gitaru i autor je mnogobrojnih klasičnih numera koje su prošle svet nebrojano puta, koje nikada ne zastarevaju ali uvek zadrže pažnju.
Nikolo Paganini rođen je 27. oktobra 1782. godine i postao je oslonac i temelj savremene violinske tehnike. Držati violinu u rukama, je isto kao i kada vidite dete da drži igračku, prelaz po dirkama je podjednako zabavan kao i vreme provedeno sa lutkama. Obe strane, su zasigurno uživale.
Od svoje pete godine, po uzoru na svog oca, dobio je interesovanje za sviranje mandoline, koje mu je kasnije otvorilo nove vidike i odlučio se za nešto konkretnije i novo. Već je u sedmoj godini počeo sa izučavanjem violine. I sada već dobro poznata činjenica, zaista je dobro obavio svoje istraživanje. Postao je prvi violinista Nacionalnog republikanskog orkestra, a bio je i lični gost i kompozitor koji je radio za Elizu Bonaparte, vladarke iz kneževine Luke. U tom vremenu napisao je preko 40 sonata za violinu i gitaru. Gostovanja su proizvela zaljubljenost sa Elizine strane, koje je neminovno rezultiralo 1809. godine svađom
koja je okončana Paganinijevim odlaskom sa dvora i Firence, ali i njegov privremeni nestanak sa javne scene.
Znate, za neke ljude sviranje je isto kao i čitanje dobrog i uzbudljivog romana, puno dinamike, iščekivanja, imamo i poneku nežnu notu, koja brzo prerasta u nadolazaći talas tenzije, čekamo sa nestrpljenjem forte koji će razbiti sve dileme i pružiti slušaocima zadovoljstvo i predah.
Nikolo Paganini uspeo je da privuče pažnju, izazove kako divljenje tako i zavist. Često su ga kolege savremenici nazivali fanatikom koji je u dosluhu sa samim djavolom, njegove kompozicije su prečesto bile tamne i govorile su prenaglašeno po njihovom ukusu o kraju života.
Nakon nekog vremena, Nikolo se prvi put pojavljuje na pozorišnoj sceni „ La Scala“, zvuk violine pomešan sa operskim glasovima je vinuo njegovu popularnost u nebo. Osvajanje Evrope od strane neuhvatljivog muzičara je moglo da počne. Svaki dvor je žudeo za njegovom muzikom, ali njegova poletnost i želja za promenama mu nikada nije dozvolila da se skrasi. Umro je od sifilisa, koji je proizveo da izgubi vid, 27. maja 1840.godine.
Smrt je prirodna pojava, koja u ovozemaljskom svetu ne znači ništa, čoveka ne čine samo kosti i meso, već i ono unutrašnje koje ostaje i nije u mogućnosti da se raspadne. Iza sebe je ostavio kompozicije 24 kapriča za solo violinu, La Campanella, i bezbroj sonata koja su kasnije postala sabrana dela. Imamo muziku koju slušamo da prekratimo vreme, a imamo i muziku za dušu. Šta mislite koja je bila Paganinijeva?
Autor: Sanja Petkov
