Talasi demonstracija, protesta i pobuna u arapskim zemljama, koje su počele 17. decembra 2010. godine se drugačije nazivaju i kao „Arapsko buđenje“ ili „Arapski ustanci“.
Započelo je prvim protestima u Tunisu samospaljivanjem Muhameda Buzizija, 26ogodišnjeg prodavca voća, u znak protesta protiv policijske korupcije. Suicid u Tunisu je doveo do lanca pobuna koji su zahvatili severnu Afriku, Jordan i Jemen, što će se proširiti na još nearapskih zemalja. Kulminacija protesta je nazvana „Danima besa“.
Motivi
Demostrante su motivisali mnogi faktori, ali analitičari kažu da je zajednička tema bila zalaganje za dostojanstvo i ljudska prava. U mnogim zemljama je religija kao takva bila povod za promene. Primera radi, islamističke stranke su dobile vlast u nekada sekularnom Tunisu i Egiptu. Sa druge strane, duboke sektaške podele su pomogle da se pokrenu antivladini pokreti u Bahreinu, Siriji i Jemenu.
Mnogi stanovnici bliskog istoka borili su se finansijski zbog pada cene nafte, velike stope nezaposlenosti i korupcije u politici. Nezaposlenost mladih je takođe bitan faktor što potvrđuju mnoge pobune koje su vodili studenti i drugi mladi ljudi isfrustrirani vladinom korupcijom i nedostatkom ekonomskih prilika.
Mnoge vlade su agresivno radile na suzbijanju kritike u medijima, novinari su često bili zatvoreni, maltretirani ili ubijeni, a u najboljem slučaju bi im rad bio cenzurisan.
Ishodi protesta
Zahvaljujući društvenim mrežama i olakšanom protoku informacija, novosti i dešavanja, ova vest se brzo proširila i zahvatila mnoge nearapske zemlje.
U Bahreinu, zahtevi građana su bili oslobođenje političkih zatvorenika i reforme ljudskih prava.
Jordan i Kuvajt su razrešili parlamente usled pritiska građana.
U Libiji je pad vlade bio iskra za početak građanskog rata.
U Jemenu su masovni protesti podgrejali političku krizu i prisilili predsednika da podnese ostavku.
Protesti koji su u Kairu trajali 18 dana primorali su predsednika Hosnija Mubaraka da napusti predsedničku fotelju nakon 30 godina. Politička revolucija dovela je do haosa i nestabilnosti u Egiptu koji je nastavio da se odražava na građane.
U Siriji je situacija bila komplikovanija. Nakon što je Vlada Sirije ubila i uhapsila protestante Arapskog proleća, zemlja se podelila na frakcije, a sve ovo je praćeno sektaškim nasiljem. Ni intervencija stranih zemalja nije uspela da zaustavi rat u kom je stradalo oko pola miliona ljudi i koji je doveo do prinudnih migracija polovine Sirijaca.
Ni u jednoj zemlji se životni standard nije pobošljao, a u nekima je čak i opao usled razarajućih sukoba.
Građanski ratovi su izazvali masovno raseljavanje. U mnogim slučajevima strane vojne intervencije su pogoršale nasilje i nered. Samo sukob u Siriji je stvorio više od pet miliona registrovanih izbeglica i preko šest miliona interno raseljenih ljudi.
Jedna od retkih pozitivnih posledica je osnaživanje i pospešivanje prava žena. Posle Arapskog proleća primećeno je češće pojavljivanje žena u vladi, i generalno javnim poslovima.
Džamal Kašogaj, novinar, kolumnista i disident The Washington post-a je rekao: „Pokušaj povezivanja Islama i demokratije rezultirao je dolaskom Arapskog proleća“. Nažalost, brutalno je ubijen 2018. godine u Istanbulu.
Skoro jedanaest godina kasnije, u nekim regionima koje je zahvatilo Arapsko proleće i dalje vlada represija, veliki broj ljudi je napustio domovinu, a mnogi žale što su revolucije i pokrenute jer smatraju da su bolje živeli pre njih.
Autor: Erna Bugarin
