Jezivo Srbina na Kosovu nabili na kolac od staklene flaše! Ovako je počeo egzodus Srba sa Kosova

Društvo

Slobodoumna intelektualna srpska elita te, davne 1985.godine, nije mogla da sagleda sve strahote kroz koje će proći sopstveni narod u godinama koje su usledile, ali je nepogrešivo locirala suštinu problema i najavila da je jedna polulitarska staklena flaša nasilno nabijena kroz čmar u utrobu Srbina od strane trojice albanskih fašista iredentista – bila početak egzodusa Srba sa Kosova i Metohije i začetak kasnijih krvavih sukoba, ne samo na tlu južne srpske pokrajine…

Đorđe Martinović, rođen 1928, umro 6. septembra 2000. u Čitluku kod Kruševca je bio Srbin sa Kosova i Metohije, koji je 1985. mučen nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša. Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju slučaja koji je, protivno brojnim lekarskim nalazima, obeležen kao samopovređivanje u pokušaju prikrivanja etničkih tenzija u tadašnjoj SAP Kosovo. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena. Ovo je dovelo do velikog nezadovoljstva među Srbima sa Kosmeta, tako da je nastavljeno njihovo iseljavanje u centralne delove Srbije i Vojvodinu. Slučaj Đorđa Martinovića, jedan od najšire raspravljanih krivičnih slučajeva u nekadašnjoj Jugoslaviji, postao je metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija, a galvanizovao je i buduća događanja na Kosovu i u Jugoslaviji.

Maja 1985. u 13 časova, Đorđe Martinović je presretnut na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Flaša je kroz čmar nabijena u utrobu, dancetom na gore, a na drvo bila nataknuta kroz grlić. Zaustavila se tik pod desnim podrebarnim lukom i, polomljena, ostala u utrobi žrtve. Martinović je smogao snage da se dopelja do puta, odakle je prebačen u prištinsku bolnicu. Hitnu operaciju vađenja flaše vodila su tri hirurga, od kojih su dvojica bili etnički Albanci. Oni su naknadno pozvali trećeg hirurga, Srbina dr Moračića, uplašeni od flaše i srče koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije opisao da je prizor koji je zatekao bio „jeziv“. Prva vest o događaju objavljena je tri dana kasnije, 4. maja 1985. u beogradskoj Politici. Glasila je:

 

Foto: Profimedia

„Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi.“ — “Politika“.

Da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja govorilo je i prvo saopštenje vlasti iz Gnjilana, a kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista. O zločinu je pisala cela domaća i strana štampa.

Kako je priča dospela u medije, javnost se uznemirila, a slučaj je počeo postajati simbolom nasilja nad Srbima na Kosovu i srpskog nezadovoljstva i osećaja viktimizovanosti. Suočeno sa pričom u grotesknom nesuglasju sa zvaničnom mantrom o bratstvu i jedinstvu, bojeći se da bi priznanje da je kosovski Srbin sodomizovan u etnički i verski motivisanom zločinu mržnje ojačalo srpski nacionalizam u SFRJ ili čak dovelo do pobune Srba, komunističko rukovodstvo odlučilo je da učini sve da zločin ne bude pripisan etničkim Albancima i da priča dobije drugačiju predstavu u javnosti, kako bi izgledala potpuno iskonstruisanom. Prema pisanju Glasa javnosti iz 2000, slučaj je vodio Stane Dolanc, savezni sekretar unutrašnjih poslova i šef kontraobaveštajne službe SFRJ.

U posetu Martinoviću, koji je još bio u teškom životnom stanju, dolazi njegov pretpostavljeni, pukovnik Novak Ivanović, načelnik Doma JNA u Gnjilanu, i zahteva od njega da prizna da se sam nabio na flašu u homoseksualnom autoerotskom aktu. Ivanović je godinu dana kasnije u ispovesti za časopis „Intervju“ naveo da ga je na ovo naterao izvesni general Stojanović. Nakon ovoga, pukovnik Ivanović dobija prekomandu za Zrenjanin.

Martinović je zatim iz Prištine prevežen na Vojno-medicinsku akademiju u Beogradu, gde je ponovo operisan. Tim od pet lekara koji je predvodio dr Ćeramilac potpisuje dijagnozu kojom se potvrđuje da samopovređivanje ove vrste nije mogućno. Traži se superveštačenje, u kojem medicinski stručnjaci potvrđuju nalaze veštaka. Onda je traženo super-superveštačenje od ljubljanskog akademika Janeza Malčinskog, čiji je zvanični nalaz sadržavao i ocene da je samopovređivanje moguće (po nekim izvorima) i ocene da nije moguće. Za sve to vreme, dok je teško bolesni Martinović ležao na VMA, nastavlja se sa iznuđivanjem priznanja o samopovređivanju, od strane Vukašina Trumpića i Gradimira Popovića iz pravosuđa, i uz prisustvo policije. Tadašnji načelnik VMA, general Vladimir Vojvodić, je odobrio ispitivanje. Njegov zamenik, Srđan Krstinić, kasnije admiral u Armiji Republike Hrvatske, insistirao je da se Martinović izbaci sa VMA.

 

Đorđa Martinovića potom prebacuju u London, gde ga u bolnici „Sent Džordž“ dva puta operiše proktolog dr Piter Holi. Dr Holi je posle operacije izjavio:

– Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su izvršile najmanje tri osobe.

Dr Piter Holi je nakon ovoga od Janeza Malčinskog dobio pismo preteće sadržine „zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije“.

Za zvaničnu Jugoslaviju, zaključak je bio drugačiji. Vlasti su uz drugo saopštenje sa nalazom o „samopovređivanju“, suprotno prvom saopštenju iz Gnjilana, priložili nalaz iz Ljubljane, kao i dobijenu izjavu samog Martinovića. 56-godišnji Đorđe Martinović se, prema zvaničnoj verziji, upustio u homoseksualni akt samozadovoljavanja koji je krenuo naopako. On je neprijatni incident naprosto svalio na albanske separatiste, istovremeno ga iskorišćavajući u propagandne svrhe za demonizaciju Albanaca i oslikavanje Srba kao žrtava. Sam Stane Dolanc je zaključio slučaj izjavivši 1987. na Televiziji Ljubljana:

– Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa… Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harikiri — izjavio je Stane Dolanc

Izjavu Dolanca prisutni novinari su propratili smehom.

Grupa srpskih intelektualaca i novinara pisala je domaćoj i svetskoj javnosti protest pod naslovom „Istina nabijena na kolac“. Pisac i akademik Dobrica Ćosić molio je za razrešenje slučaja u javnom pismu upućenom admiralu Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, predsedniku Skupštine Srbije, bez odgovora.

Skupština SFR Jugoslavije raspravljala je o „slučaju Đorđa Martinovića“ osam puta bez rezultata. U Skupštini SR Srbije, rasprava je šest puta odlagana, jer su rukovodioci tvrdili da, prema Ustavu SAP Kosovo, Skupština Srbije nema nadležnost nad slučajem. Pokrajinsko rukovodstvo, kojim su dominirali etnički Albanci, podržavalo je tezu o samopovređivanju tokom autoerotskog akta. General Milan Daljević iz Uprave Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, tvrdio je da JNA nema nikakve veze sa slučajem. General Petar Gračanin, koji je na mestu sekretara unutrašnjih poslova zamenio Dolanca, je zahtevao da se predmet Đorđa Martinovića zaključi. Prema pisanju „Glasa“ iz 2000, savezni javni tužilac Miloš Bakić odlikovan je visokim odlikovanjem, između ostalog i zbog načina vođenja istrage u slučaju Đorđa Martinovića.

 

Njujork tajms je 1986. pisao kako je slučaj 56-godišnjeg seljaka Đorđa Martinovića postao najšire raspravljani krivični slučaj tokom niza godina u Jugoslaviji, opisivan u najsitnijim pojedinostima na televiziji i u štampi.

Po tužbi Đorđa Martinovića, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 1990. godine presudu prema kojoj je država proglašena krivom za nanete uvrede i tendenciozno skrivanje istine. Sud je odlučio da je nad Martinovićem izvršeno nasilje, a uzeo je u obzir izjave dr Holija i posebne komisije na čijem čelu je bio dr Vladislav Dodžić. Državi je naloženo da Martinoviću isplati na ime odštete 100.000 nemačkih maraka. Nalaz je sklonjen od javnosti, a odšteta nikada nije isplaćena. Izvršenje presude su, prema Miloradu Bajiću, sprečili savezni sekretar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i admiral Branko Mamula, koji su naložili da predmet bude pohranjen u Arhivu SSNO.

Martinović je posle pet operacija konačno pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu i naselio se u selu Čitluk kraj Kruševca, gde je i preminuo 6. septembra 2000. Iza sebe je ostavio suprugu Jagodinku, tri sina, kćerku i desetoro unučadi. Sva tri sina i dva najstarija unuka bili su mobilisani za vreme NATO bombardovanja SRJ 1999.

Sliku stradanja Đorđa Martinovića ovekovečio je slikar i akademik Mića Popović u svojoj slici 1. maj 1985 (Raspeće Đorđa Martinovića), koja ga prikazuje u jasnoj paraleli sa raspećem Isusa Hrista, pod budnim okom komunističke policije.

O zločinu su snimljena i dva dokumentarna filma, Strah od istine i Optužujemo, režisera Milorada Bajića, koji su snimani svugde gde se kretao povređeni Martinović. Filmovi su prikazani, jedini put za dugo vremena, 1986. na festivalu dokumentarnog filma u Domu sindikata u Beogradu. Emitovanje ovih filmova na Radio-televiziji Srbije odbili su potom redom svi generalni direktori ove kuće: Dušan Mitević, Ratomir Vico, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Aleksandar Crkvenjakov i Aleksandar Tijanić. Emitovanje na BK televiziji odbila je njihov glavni urednik Bojana Lekić. Bajić je nekoliko puta pozivan da donese filmove, ali je emitovanje svaki put otkazivano u poslednji čas.

 

Ovo nisu jedini filmovi ovog autora koje RTS ne želi da emituje. Objavljivanje filmova na nacionalnoj televiziji zahtevali su 2006. u otvorenom pismu predsedniku Tadiću i predsedniku Vlade dr Koštunici, 350 studenata-članova Parlamenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Mladen Mrkalj, prof. dr Zoran Krivokapić, jedan od Martinovićevih lekara, sam Bajić, te prof. dr Stanislav Nikić, šef Neuropsihijatrijske klinike VMA. Bajić je povodom slučaja Martinović nekadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću pisao svakog 1. maja, ukupno 11 pisama, na koja nije odgovoreno. On tvrdi da je tiraž tri knjige, koje su napisane o slučaju, otkupila uglavnom UDB. Do danas nisu objavljeni dokumentarni filmovi koji je snimio režiser Milorad Bajić. Čak ni Slobodan Milošević, nije nikada Bajiću odgovorio na pismo u vezi stradanja Đorđa Martinovića.

„Glas javnosti“ ocenio je da je vest o događaju bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i čuvene Osme sednice CK SKS godinu i po dana kasnije. Slučaj je, kao simbol i metafora četiri puta pomenut i na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom.

Književnica Svetlana Velmar-Janković je podsetila na slučaj Đorđa Martinovića u svom autorskom članku u Večernjim novostima povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije u februaru 2008. Prema njenoj oceni je „slučaj“ Martinovića, „kako se taj događaj tada, pre gotovo trideset godina, nazivao, otvorio sve buduće slučajeve srpskog mučeništva i stradanja“. I vladika Atanasije Jeftić pisao je kako je „ovaj napaćeni čovek… živo oličenje stanja i stradanja srpskog naroda na Kosovu, od okupacije 1941. do ove nove okupacije oko Savindana 1990.“.

Slučaj Đorđa Martinovića podigao je, zbog svoje prirode, jugoslovensku javnost na noge, ali ovo je bio samo jedan od nebrojenih slučajeva nasilja nad nealbancima na Kosovu 1980-ih. Nezadovoljstvo ovakvim razvojem događaja i odnosom srpskih komunista, i rešenja koja je u svom političkom programu ponudio Slobodan Milošević, igrala su presudnu ulogu u njegovom vrtoglavnom usponu na vlast. (Danilo Milinčić Iz Vikipedije).

Na vest o smrti Đorđa Martinovića
KOSOVSKI MUČENIK

Šiptarski teroristi nabili ga na kolac 1. maja 1985. Istina je skrivana 15 godina. „Glas“ prvi objavljuje celovit „film događanja“ O Đorđu Martinoviću, kad je postao poznat svetskoj javnosti, a prva informacija objavljena je 4. maja 1985. godine, u „Politici“. Glasila je: „Sluzbenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana“. Ovo zlodelo izvršili su albanski teroristi“.

Ta vest pukla je kao grom iz vedra neba u tada uzavreloj kosovskoj i jugoslovenskoj stvarnosti. Danas može slobodno da se kaže, ona je bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i čuvene Osme sednice godinu i po dana kasnije. Redakcija „Glasa“ objavljuje povodom vesti o smrti Đorđa Martinovića, detalje koji do sada nikada nisu objavljeni, a koji uveliko odgovaraju na istinu koja je do sada bila skrivana od javnosti. Činjenice su sledeće: Đorđa Martinovića su 1. maja u 13 časova albanski teroristi sačekali na njivi i nabili ga na kolac. Na vrhu koca bila je flaša. Flaša je ostala u utrobi žrtve. S poslednjom snagom Đorđe je stigao do puta i bio prebačen u prištinšku bolnicu, gde je hitno obavljena operacija.

 

U teškoj životnoj situaciji, kada je u javnost već procurela vest o događaju, Đorđu Martinoviću dolazi u posetu pukovnik Novak Ivanović, načelnik Doma JNA u Gnjilanu i primorava Đorđa Martinovića da prizna da je on sam sebe nabio na flašu, jer je bio homoseksualac!? Novak Ivanović će, u ispovesti za časopis „Intervju“ posle godinu dana, priznati da ga je na to naterao izvesni general Stojanović. Posle toga, pukovnik Ivanović dobija prekomandu i seli se u Zrenjanin. Đorđa Martinovića iz Prištine prevoze na VMA gde pet uglednih lekara na čelu sa doktorom Ćeramilćem, potpisuju dijagnozu da samopovređivanje te vrste nije mogućno. Trazi se supervestačenje i na tom vestačenju ljudi od medicinske struke potvrđuju da to nije mogućno. Zatim se traži super-superveštačenje od slovenačkog akademika Janeza Malcinskog iz Ljubljane koji je zvanično napisao da je samopovređivanje moguće, ali i da nije moguće! Na kraju, Đorđa Martinovića prebacuju u London kod dr Pitera Holija, koji ga dva puta operiše i javno saopštava da samopovređivanje nije moguće. Zbog toga dr Holi dobija pismo od dr Malcinskog koji mu preti „zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije“.

Ceo slučaj je vodio tadašnji ministar unutrašnjih poslova SFRJ Stane Dolanc. Ostaće zapamćeno da je na Televiziji Ljubljana 1987. godine Dolanc izjavio:

– Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri – izjavio je Dolanc uz siroki osmeh. Takođe je danas za objavljivanje da je savezni javni tužilac Miloš Bakić, između ostalog i zbog načina vođenja istrage u slučaju Đorđa Martinovića, bio odlikovan visokim odlikovanjem, da su ljudi iz pravosuđa Vukašin Trumpić i Gradimir Popović bili na VMA i teško bolesnom Martinoviću iznuđivali priznanje, naravno uz prisustvo policije. Sve bi to dozvolio general Vladimir Vojvodić, tada načelnik VMA u Beogradu, da njegov pomoćnik Srđan Krstinić, potonji admiral u vojsci Franje Tuđmana, insistirao da se Đorđe Martinović izbaci sa VMA.

O tome je svedočio dr Stanislav Nikić, tada sef Neuropsihijatrije na VMA. Branko Mamula, tadašnji admiral, ostao je nem na pismo i molbu Dobrice Ćosića da se slučaj razjasni. General Milan Daljević iz Uprave SSNO, tvrdio je da vojska s tim slučajem nema nikakve veze. General Petar Gracanin, sef unutrasnjih poslova SFRJ posle Dolanca, tražio da se zaključi predmet Đorđa Martinovića. Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 1990. godine, po tužbi Đorđa Martinovića, presudu kojom se država obavezuje da će mu zbog nanetih uvreda i tendencioznog skrivanja istine isplati odštetu od oko 100.000 nemačkih maraka, međutim, ni posle toliko godina presuda jos nije osnažena niti je Martinoviću i njegovoj porodici (supruga, tri sina, ćerka i desetoro unučadi) ikada isplaćena odšteta.

Milorad Bajić, autor i režiser filmova o slučaju Martinović, „Strah od istine“ i „Optužujemo“, ističe da filmovi nikada nisu prikazani na Radio- televiziji Srbije „zbog zabrane tadašnjih prvih ljudi RTS Dušana Mitevića i Milorada Vučelica“. Iako je Bajić nekoliko puta pozivan da donese filmove, njihovo emitovanje je uvek otkazivano u poslednji čas. Bajić svake godine, prvog maja, piše otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću u kome ga podseća da država ni posle 15 godina jos nije zvanično obesnažila laži o Martinoviću uprkos tvrdnjama domaćih i svetskih eksperata kako je sa medicinskog stanovišta nemoguće da čovek sam sebi nanese tako tešku povredu. Filmovi nisu nacionalno obojeni i ne bave se albanskim separatizmom, već, naprotiv, monstruoznim pritiscima i lažima kojima se država poslužila da bi nas u ono vreme uverila kako je na Kosovu tobože sve u redu.

 

– Želim da javnost shvati da se skrivanjem istine i medijskim manipulacijama problem može samo produbiti, a ne rešiti. Da li je iskrivljena stvarnost o Kosovu pomogla Srbima ili Albancima? – pita se Bajić koji je u ime porodice Martinović pozvao na današnju sahranu kosovskog mučenika sve pravdoljubive i istinoljubive ljude.

Svi koji su učestvovali u sakrivanju istine o stradanju Đorđa Martinovića, čoveka koji je metafora kosovskog stradanja Srba, svi koji su učestvovali u medijskoj mistifikaciji njegove tragedije, mogu da odahnu. Đorđe je mrtav, među njima takođe ima preminulih, a da li još žive grize noću savest što su to učinili, samo oni znaju.

(Prema tekstovima u dnevnim listovima Glas javnosti i Danas od subote, 09. septembra 2000. godine)

Danas sahrana kosovskog mučenika Đorđa Martinovića
ŽRTVA SEPARATIZMA I POGREŠNE POLITIKE

Kruševac 09. 09. 2000 – Danas u 13 časova u selu Čitluk kraj Kruševca biće sahranjen Đordje MartinoviĆ (rođen 1928.), u prisustvu najbliže rodbine: supruge Jagodinke, sinova Srećka, Dragana i Gradimira, kćerke Olge i desetoro unučadi. Dorđe Martinović (preminuo u prošlu sredu), čovek je koji je postao metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija. Martinović je zrtva monstruoznog zločina koji su nad njim počinili 1. maja 1985. albanski separatisti na Kosovu. Da bi pojačali iseljavanje kosovskih Srba, oni su sejući strah, nabili Đorđu polulitarsku flašu sa kocem u utrobu na njegovoj njivi, Jaruga kod Gnjilana.

Protođakon Sava Janjić (2000.):

SRPSKE PODELE SU UVEK BILE UZROK NAJVEĆEG STRADANJA MEDJU SRBIMA

– Budući da je srpska zajednica još nekonsolidovana i u šoku bez jasne političke diferencijacije i da živi pod direktnim pritiscima i ucenama režima i njegovih pristalica, nije u mogućnosti da normalno učestvuje u izbornom procesu za opštine – mišljenje je ekspertskog tima SNV Kosova i Metohije.

Nakon konsultacija sa Danom Everstom, sefom misije OEBS-a, koja je zadužena za organizaciju i kontrolu izbora, kao i clanovima PAVK-a, a na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, Bernar Kušner, sef Civilne misije UN na Kosovu, doneo je odluku da se na Kosovu i Metohiji 28. oktobra raspišu lokalni izbori. Ovoj odluci o raspisivanju izbora prethodilo je prihvatanje Deklaracije iz Erli Hausa, koja je rezultat srpsko-albanskih razgovora vođenih u Americi i Sporazum o razumevanju, koji je nakon intenzivnih diplomatskih akcija SNV KIM, potpisan između predsednika SNV KIM, Njegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog g. Artemija i Bernara Kušnera.

Protođakon Sava Janjić ocenio je rezultate sporazuma rekavši:

– Nakon potpisivanja Sporazuma o razumevanju i Deklaracije iz Erli Hausa nismo ni očekivali da će odmah doći do spektakularnih promena na terenu, prestanka nasilja i mirnog života. Onaj ko tako nešto očekuje i na osnovu svakodnevnih napada na kosovske Srbe optužuje SNV za neuspeh, u suštini ne poznaje situaciju na terenu. Ipak ono sto je započeto jeste proces koji je neophodan da bi se došlo do potrebne promene. Situacija na Kosovu se možda još zadugo neće značajnije menjati ali je već sada na početku neophodno učiniti prve korake bez obzira koliko rezultati bili obeshrabrujući. Formirana je već posebna jedinica UNMIK policije za specijalna dejstva i upravo se privodi kraju izrada koncepta za posebne mere bezbednosti. Iz Britanije je stigla grupa detektiva i eksperata za istraživanje organizovanog kriminala, koji se nadaju da će u toku nekoliko narednih meseci biti razbijeno jezgro organizovanog kriminala. Sve je više Srba koji se prijavljuju u tzv. Kosovsku policiju. Na nekoliko lokacija u Pokrajini Srbi i Albanci u KPS već zajedno patroliraju što je pre par meseci bilo nezamislivo. Trenutno je u KPS 240 Srba, a SNV ima prijave još 372 dodatna srpska policajca. Iako sudski sistem predstavlja najslabiju tačku misije, SNV je više puta do sada uspelo da ostvari pravo na ponovljeno suđenje sa međunarodnim sudijama kojih jos više treba da dođe na Kosovo. Komitet za Povratak je obezbedio povratak jednog broja Srba u Slivovo, do spontanog povratka Srba došlo je u sela Grace i Markes kod Gnjilana. Aktivno se radi na području Musnikova, Osojana i drugih lokacija. Radu komiteta se pridružio i SNV Mitrovice. Već je formirano 15 lokalnih srpskih kancelarija u srpskim enklavama koje su začetak lokalne srpske samouprave u sklopu administracije Kosova. Dijalog sa liderima Kosovskih Albanaca se nastavlja iako u teškim uslovima nastavljenog nasilja i približavanja imamo između umerenih albanskih partija koje su i same izložene političkom nasilju s jedne strane i srpske zajednice s druge strane. U medijima je već bilo par zajedničkih nastupa. Srpski glas, konstruktivni predlozi i nekompromisne reči kritike čuju se i s pažnjom slušaju u svim telima kosovske administracije. U planu je čitav niz investicija i medijskih projekata koji treba da omoguće bolji život Srba. Nastavlja se jaka aktivnost sa međunarodnim predstavnicima koji sve više pokazuju razumevanja za srpske stavove. U celini situacija ostaje i dalje veoma teška ali smo danas nekoliko koraka napred u odnosu na period pre ovih sporazuma i Deklaracije iz Erlija što je značajan pokazatelj da proces ide napred – rekao je Janjić.

 

KOSOVSKA FARSA

Mnogi zapadni analitičari smatrali su da izbori koji su 2000. godine održani u balkasnkim zemljama  – BiH, Makedoniji, Albaniji, SR Jugoslaviji i na južnoj srpskoj pokrajini KiM biti odlučujući za ovaj region. Dr Volf Oslis, jedan od najuglednijih nemačkih eksperata za Balkan, pre samih izbora, na pitanje oko izbora na KiM kaže:

– To je farsa koja nema nikakvog značaja. Kosovo je pri tom silom etnicki očišćeno. Jedanaest, ili već koliko nealbanskih manjina su nasilno proterane sa Kosova. Ne postoje nikakvi uslovi da se tamo održe izbori. Isto tako ne postoji nikakav cilj. Ja ne znam zašto se to tamo čini. Rezultat će biti nešto što neodoljivo podseća na način kako su to radili bivši komunisti kao što su Honeker ili Čausešku. Biće 99 i još malo procenata za nešto što nema nikakvog značaja. To je jedna tužna farsa na koju čovek ne može ni da se nasmeje.

KOSOVO 2007: MERA NAŠE PROPASTI

Jedan službenik Ujedinjenih nacija, slučajno bugarske nacionalnosti, ubijen je usred Prištine samo zato što je na pitanje prolaznika koliko je sati, neoprezno odgovorio na srpskom, bez da se mogao prepoznati njegov bugarski akcent. Kada je prepoznat kao Srbin, fizička likvidacija bila je stvar rutine, kao što je to već u Prištini, ako ste Srbin, pravilo već puna četiri meseca. Drugi je, nedavno, bio ubijen kada je na pijaci, opet neoprezno, pitao pošto su breskve, a jedan još ranije, krajem avgusta, pola sata pre nego što će pisac ovih redova u pratnji francuskih legionara iz Gračanice ući u Prištinu, izgažen je zverski na ulici, kada mu je na nesreću nestalo benzina usred prištinske čaršije, naočigled hiljada ljudi, i to pošto su ga neki lokalni albanski mafijaši prepoznali kao Srbina. Zvao se Stanimir, bio je kombajner na putu u susedno selo, da skine pšenicu komšijama, a znao je da je svaki nepredviđen razvoj događaja moguć. Napukle lobanje, Stanimir je dugo bio jedini srpski pacijent u prištinskoj bolnici, pre nego što će, nedugo posle prebacivanja u nišku bolnicu, izdahnuti.

Premda će se komandanti KFOR-a rado pohvaliti da je broj nasilja nad Srbima drastično opao, zaboraviće da pomenu i glavni razlog, da se broj Srba smanjio četrdeset puta od pre četiri meseca: od njih oko 40.000 ostalo ih je jedva hiljadu, i to onih koji se kriju iza spuštenih roletni, ne izlaze da kupe hranu (čeka ih situacija tipa „pošto su breskve“) i iščekuju ili da ih neko spolja izbavi ili da konačno stalna strepnja postane zla sudbina kad neko krene da njihova vrata razvaljuje sekirom i odluči šta da radi s njima. Dok Srbi po gradovima nestaju, a KFOR zadovoljno konstatuje da broj incidenata (što je eufemizam za sistematsko etničko čišćenje Srba) svakodnevno opada, jedini je izuzetak Kosovska Mitrovica gde „ponovno ujedinjenje“ grada, štiteći, za sada, Srbe francuski vojnici i žandarmi sprečavaju da se ponove užasni progoni srpskih stanovnika Prizrena, Peći, Prištine, Uroševca…

 

U Orahovcu njih nekoliko stotina, kao u nekom getu čekaju da im se dostavi hrana, a vojska koja je nekada davno prva ušla u Berlin ne može da uđe u Uroševac, jer joj to ne dozvoljavaju lokalni Albanci. Saradnja sa UNMIK-om i KFOR-om veoma je važna… svaki put kada bi srpski predstavnici odbili da pregovaraju, kao slučajno, snage KFOR-a bi pomakle straže koje čuvaju Dečane i Pećku Patrijaršiju; zatim bi se pojavili neki Albanci koji postavljaju dinamit oko manastirskih zidina, a srpski predstavnici bi, nevoljno, morali da se vrate i da sarađuju… pa ko bi uopšte među Srbima smeo da preuzme na sebe odgovornost za rušenje tih svetinja. Zar da kosovski Srbi budu jedino odgovorni za njihovu zaštitu, ili je to problem koji treba da rešava osam miliona Srba….

Dok predstavnici naše Crkve, staranjem vladike raško-prizrenskog, neumorno i samopregorno pomažu stare bolesne i iznemogle, prevoze, spasavaju, izvode u ostatak Srbije one koji beže, leče i snabdevaju one koji ostaju, nekolicina državnih, a u stvari partijskih službenika režima, smerno čuči u jednom prištinskom podrumu, gde se, pred zidom sa smotanom državnom zastavom, glumi suverenitet Srbije, samo za potrebe kamera beogradske televizije… Suverenitet koji ne postoji i koji se topi sa svakom novom izjavom Miloševića i njemu vernih generala… tih „pobednika“ u ratu u kojem nije dato Kosovo…ni oni sami, niti oni koji ih, u našoj tzv. inteligenciji uporno podržavaju i u Beogradu amnestiraju (svaljujući svu odgovornost na NATO, kao da je NATO zadužen da štiti interese građana Srbije), nemaju valjanih odgovora na pitanje gde su stotine nestalih, stotine otetih, blizu 200.000 trajno raseljenih, kakva je to pobeda posle koje Srbe iz stanova i kuća isteruju, ubijaju, nekažnjeno, kao glinene golubove, a sve to uz sleganje ramena predstavnika međunarodne zajednice, tj. onih kojima je „staranje“ nad Kosovom „privremeno“ prepušteno. Kako to da se na rezoluciju UN pozivaju oni koji ne priznaju Haški sud, tribunal koji je u ime UN-a osnovao Savet bezbednosti… kakva je ta „pobeda“ u kojoj se glava gubi i za jednu reč izgovorenu na srpskom, kakva je to pobeda u kojoj su Srbi zaštićeni slabije nego u doba nacističke okupacije i pune albanske vlasti, najpre pod italijanskim, a zatim i pod nadzorom Trećeg Rajha.

Moralni pad našeg naroda još je veći kada se sagledaju dva posebna fenomena: prvi da mnogi Srbi, sklonjeni u enklave, sami sebi ne priznaju šta se zapravo dogodilo, a novo stanje sebi samima predstavljaju kao privremeno, uljuljkani, za trenutak, izvesnom zaštitom koju im pruža KFOR, a nesvesni da su saterani u geta, a i ona će se, po svoj prilici, teško održati ako Milošević ostane na vlasti u Srbiji. Oni su štaviše, ostali prijemčivi za svaku vest u novinama (dele im se besplatno „Politika“ i „Ekspres“) koje im, lažno, ponavljaju da je suverenitet Srbije još tu, jer ga i oni predstavljaju…po trista dinara „plate“ koji se službenicima redovno dostavljaju… ta iluzija nekako odstojava… Onih koji će sebi priznati da su se pogrešno politički opredelili još uvek je malo, kao i onih koji će glasno reći šta se sve zaista dešavalo u ratnim okolnostima… sa albanskim civilima…

Drugi je fenomen strašna, skoro bezdušna ravnodušnost ostatka Srbije za zbivanja na Kosovu, odsustvo reči bilo kakve osude NATO agresije, i još manje, osuda onoga što se u mirnodopskim uslovima dešava: da etničko čišćenje kosovskih Albanaca, koje je naredio Milošević na početku rata, sada smenjuje etničko čišćenje Srba pred nezainteresovanim snagama KFOR-a. Nespremnost onih koji su horski pevali da nikada neće dati Kosovo, da makar i privire na prostore pokrajine, jasno pokazuje sramnu dimenziju jednog lažnog patriotskog patosa… Odsustvo opipljivih dela umesto praznih reči, nagla i sveobuzimajuća preokupiranost sopstvenim problemima, čak nekakvo olakšanje što je s Kosovom sve, na izgled, svršeno, pokazuje da je moralno posrtanje Srba, uprkos razumljivoj iscrpljenosti desetogodišnjim ratovima i sankcijama, tako duboko da će trebati nekoliko generacija da se zaleči. Kosovo je, zaista, poslednja mera našeg moralnog posrnuća…

 

S izuzetkom nekoliko novinara i činovnika na povremenim zadacima, niko iz ostatka Srbije, stručno ili politički vezan za Kosovo, nije za četiri meseca, našao za shodno da se na Kosovu (s izuzetkom jednog beogradskog advokata) zadrži duže od jednog popodneva. To su potpisniku ove beleške rekle gračaničke monahinje pre nego što će, posle trodnevnog boravka, napustiti manastir. Unutar tog fenomena je i čudna nezainteresovanost srpske štampe za sudbine kosovskih stradalnika: nema ličnih priča, personalizovanih sudbina… samo smenjivanje brojeva, šturo i bezlično nabrajanje mrtvih, otetih, nestalih… svih onih koji su odavno pobijeni, ili su prethodno izmrcvareni da bi njihovi organi, valjda preko Makedonije, bili prodati za transplantaciju negde u Evropi…

Pisac ovih redova razgovarao je, pred Gračanicom, s jednim britanskim vojnikom, simpatičnim istetoviranim momkom, nesumnjivo slabog obrazovanja, koji je, začuđen, neprestano ponavljao: ja ništa ne razumem, došao sam da štitim Albance od Srba, a vec mesecima samo branim Srbe od Albanaca… tu nešto nije jasno… Drugi jedan sagovornik, Albanac, prevodilac, poluglasno mi kaže da je Adem Demaći, pre nego što će se (možda samo privremeno) povući s političke scene, rekao: „ispali smo (mi Albanci) pet puta gori od Srba…“ Neobičan lik u svom nacionalnom fanatizmu ali i nekakvoj arhaičnoj čestitosti, taj politički poeta, Adem Demaći, kojeg je za vreme proteklog rata, kao još i I. Rugovu ili V. Suroja štitila (iz svojih razloga) srpska policija (stradanje Fehmija Aganija bio je, izgleda, problem slabe koordinacije u zaštiti), nije, međutim dočekao, bar ne javno, da su, uprkos strašnim zločinima na obe strane, kosovski Albanci ipak pobednici, i na dugu i na srednju, i na kratku stazu…

Za razliku od „pobednika“ u Srbiji, Demaći, i Rugova, Suroi i Tači, ma kako se razlikovali u stavu prema progonima Srba (Suroi se, na vreme ogradio jednim tekstom), znaju da su pobednici i za razliku od razgoropađenih beogradskih „pobednika“ (koji se busaju u grudi i stalno prete da „će se vratiti“ s vojskom na Kosovo) nemaju potrebu da svoj trijumf svakodnevno obznanjuju, nego se posvećuju praktičnim zadacima u dovršenju započetog posla, etničkog čišćenja… Za razliku od srpskog nacionalizma, koji je toliko podložan satanskoj manipulaciji Slobodana Miloševića upravo zato što nije strukturisan – jer oscilira između krajnosti (egzaltacije i rezignacije), i jer nema moralna uporišta – albanski nacionalizam je sistematičan i surov na jedan neumoljivo postojan način: broj srušenih srpskih bogomolja, koji se i od broja sedamdeset, s kraja avgusta, vrtoglavo povećava, to svakodnevno iznova dokazuje. (preuzeto Književne novine br 999 – novembar 1999 – Dušan T. Bataković).

Episkop timočki Justin (Stefanović), član Svetog arhijerejskog sinoda SPC rekao je da crkva treba da sačeka sa oglašavajem oko izbora:

– Crkva ne trguje sudbinom svoga naroda. Narod i Crkva su spojeni sudovi i Crkva kao živi organizam, budno prati šta se zbiva i proživljava sve ovo. Crkva bi možda trebalo da sačeka sa oglašavanjem oko izbora, ali to ne znači da ona čeka „zeleno svetlo“ kada će govoriti, a kada je korisnije da ćuti.

ČETVRTAK 07. septembar 2000.
NOVA POLITIČKA IGRA S KOSOVOM

Beograd – Odluka šefa Unmika Bernara Kusnera da dozvoli glasanje u srpskim enklavama i dalje nailazi na različite reakcije među kosmetskim Srbima. Koordinator DSS za Kosovo i Metohiju Dragan Lazić ovu dozvolu smatra nebitnom.

– Bitno je saznanje i animacija javnosti o pokušaju režije režima da izvuče 350 hiljada glasova. Sainovic se unapred izjasnjava o mogućem broju sa Kosova i Metohije. Da je on stvarno imao toliki broj odazvanih i toliku podršku albanske nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji se nikad ne bi dogodilo ono sto se desilo. Opet se igraju s Kosmetom. Očigledno Kosovo im treba samo pred i za izbore. Ovoga puta No pasaran – istice Lazic.

On podseća da je na Kosovu i Metohiji registrovano 960 hiljada albanskih glasača i oko 115 hiljada srpskih. Što se albanskog biračkog tela tiče, podseća Lazić, ono se neće izjašnjavati na izborima jer su se referendumski izjasnili s više od 98 odsto da su za samostalnu državu.

 

DEMONSTRACIJA SILE London (FoNet)

Britanski „Tajms“ piše o, kako se navodi, demonstraciji sile britanskih trupa u sastavu KFOR-a u utorak, u neposrednoj blizini administrativne granice Kosova sa Srbijom. Bio je to, navodi list, odgovor na nedavno izrazenu spremnost VJ da se vrati u pokrajinu. U vežbi, koja se odvijala u vidokrugu kontrolnog punkta srpske policije, na putu Podujevo-Niš, učestvovali su tenkovi, snajperisti, mehanizovana pešadija i jedan helikopter. „Tajms“ je citirao reči britanskog majora Harija Hanskomba da je prevashodni cilj te operacije bio da se predupredi, kako je naveo, agresija preko granice.

NAJZAD STIŽU RAČUNI ZA TELEFON I KOMUNALIJE

Beograd – Albanci, koji su godinama izbegavali plaćanje svih vrsta dažbina, najzad će morati to rade. Primoraće ih na to nova, UNMIK-ova vlast. Izvor „Glasa“ iz Pristine najavio je u sredu mogucnost sto skorijeg zavodjenja reda u placanju komunalija, taksi i poreza na Kosovu i Metohiji. Posle godinu i po dana neplaćanja svi stanovnici južne srpske pokrajine moraće da izdvajaju veće sume novca za komunalije. Prvo su stigli računi za telefon, izraženi u nemačkim markama. Kako su za mnoge vlasnike računi bili visoki, nisu ih platili i ostali su bez broja. Sada ce na red doci struja, voda i grejanje. Stanovnike Kosova najviše će pogoditi plaćanje svih vrsta poreza. Najniži porez iznosiće tri odsto.

NA KOSOVU OD KASETNIH BOMBI STRADALO 500 LJUDI

Ženeva – Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC) zatražio je da se zabrani upotreba kasetnih bombi u vojne svrhe i opomenuo je sve države koje to ne čine da se pridržavaju Konvencije o zabrani upotrebe nagaznih mina. U izveštaju o razornim posledicama kasetnih bombi i nagaznih mina na Kosovu, ICRC traži da se suspenduje upotreba kasetnih bombi u vojne svrhe dok se ne postigne međunarodni sporazum o njihovoj upotrebi i uklanjanju njihovih ostataka. U izveštaju koji je ICRC prekjuče dostavio diplomatskim predstavnistvima, navodi se da su tokom prvih 12 meseci nakon rata na Kosovu, neeksplodirani ostaci kasetnih bombi, nagaznih mina i drugih smrtonosnih naprava odneli 500 života. U izveštaju se precizira da smrtnost zaostalih naprava na Kosovu godišnje u proseku iznosi 31 slučaj na 100.000 stanovnika.

 

PETAK 08. septembar 2000.
PRIVRŽENI SRJ, NE TAČIJU

Beograd – Oko 7.000 Albanaca iz sela u okolini Peći i Đakovice najavilo je učešce na saveznim i predsedničkim izborima. U tim sredinama, kako je za “ Glas“ rekao predsednik Demokratske reformske partije Albanaca Sokolj Cusa, biće otvorena i biračka mesta. Albanci iz ovoga kraja privrzeni su Srbiji i Jugoslaviji i ne prihvataju diktate Tačija i Kusnera.

BEZ TOLERANCIJE NEMA BUDUĆNOSTI

Kosovska Mitrovica – Predstavnici međunarodne zajednice i mitrovačkih Srba i Albanaca složili su se da bez tolerancije nema budućnosti na Kosovu na juče odrzanoj konferenciji za novinare sa temom „Stop nasilju“ u regionalnom sedištu UN u Kosovskoj Mitrovici. Regionalni administrator UN Vilijam Nes, predstavnik SNV Kosovske Mitrovice Oliver Ivanovic i gradonačelnik juznog dela grada dr Bajram Redzepi, izneli su svoja viđenja o političkom, etničkom i svakom drugom obliku nasilja i zaključio je da Kosovo nema perspektivu bez tolerancije.

GDE SU ZAVRŠILE DVE MILIJARDE EVRA

Strazbur – Evroposlanici italijanske alijanse „Nacionale“ su na konferenciji za novinare ponovo zapitali Evropsku komisiju kako se troši pomoć EU namenjena Kosmetu i naglasili da ne traže da pomoć bude ukinuta nego da se zna kako su potrošene dve milijarde evra koje je EU izdvojila od početka rata do danas.

EKSPLOZIJE NA ISTOKU KOSOVA

Priština – Portparol Kfora, američki major Skot Slejten, saopštio je juče da su pretprošle noći u srpskom selu Klokot, na putu Uroševac-Gnjilane, eksplodirale dve bombe, ali da nije bilo povređenih.

ALBANCI NE PRIZNAJU KUŠNEROVU ODLUKU

Gračanica, Beograd – Na sednici Prelaznog saveta Kosova koja je prekjuče održana u Prištini politički predstavnici kosovskih Albanaca oštro su reagovali na odluku Bernara Kušnera, šefa Civilne misije UN, da neće sprečiti održavanje jugoslovenskih saveznih izbora na Kosovu i Metohiji.

SUBOTA 09. septembar 2000
SRPSKA I ALBANSKA DECA NA LEČENjU U FRANCUSKOJ

Pariz – Trideset petoro dece, pripadnika srpske i albanske zajednice sa Kosova koji moraju da se leče i operišu u Evropi, stići će u Francusku u subotu uveče, najavio je ministar odbrane Francuske.

 

Foto: Profimedia
SPREČEN ILEGALAN UPAD LJUDI IZ ALBANIJE

Priština – Pripadnici međunarodnih snaga na Kosovu su tokom prethodne noći uhapsili u blizini graničnog prelaza Morina tri osobe koje su pokušale da ilegalno pređu iz Albanije na Kosovo, saopstio je Kfor.

ZAPLENJENO 115 PUŠAKA

Sofija – Bugarski carinici zaplenili su 115 lovačkih puška u jednom kamionu koji se kretao od Turske ka Jugoslaviji, a koji je vozio jedan stanovnik Kosova. Oružje i 12.000 komada municije zaplenjeno je u četvrtak na graničnom prelazu Kapetan Andreevo, na jugoistoku zemlje. Uhapšeni su vozač kamiona s makedonskim registarskim tablicama i jedan makedonski građanin koji je bio u njegovoj pratnji.  (Beta)

PONEDELJAK 10.septembar 2000.
PATRIJARH PAVLE OSVEŠTAVA MANASTIR U KRUPCU

Svetom liturgijom u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve danas će biti obeležen praznik Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja. Na poziv episkopa niškog Irineja (Gavrilovica), patrijarh srpski gospodin Pavle osveštaće danas obnovljeni manastir Svetog Jovana Glavoseka u selu Krupac kod Pirota, podignut početkom veka na temeljima starije crkve, a koji je u prošlogodišnjem NATO bombardovanju teško oštećen, saopštila je Infomativna služba SPC. Sanacioni i konzervatorskorestauratorski radovi na obnovi završeni su zahvaljujući donacijama Asocijacije srpskih sestara iz Trsta i rimokatolickog sveštenstva iz ovog italijanskog grada. Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja jedan je od pet praznika u crkvenoj godini posvećnih ovom svetitelju koga Jevanđelje, prema recima Hristovim, smatra „najvećim čovekom na svetu“ – Prorokom, Pretecom i Krstiteljem. Na današnji dan obeležava se smrt, usekovanje glave svetog Jovana, koji je pogubljen po naređenju cara Iroda Agripe, a po zelji njegove zene Irodijade. Smrt svetog Jovana dogodila se pred Pashu (oko prolecne ravnodnevice), a praznovanje 29. avgusta po starom ili 11. septembra po novom kalendaru ustanovljeno je prema danu kada je na svetiteljevom grobu u Sevastiji osvešćena crkva, koju su podigli car Konstantin i carica Jelena. Za današnji praznik Crkva propisuje jednodnevni post za vernike, a prema narodnom verovanju danas se ne uzimaju hrana i piće crvene boje, zbog prolivene krvi svetiteljeve.

OVACIJE I ZVIŽDUCI ZA KUŠNERA

Priština, Gračanica, Beograd – Povodom Dana borbe protiv nasilja, 9. septembra, Bernar Kusner, šef Civilne misije UN na Kosovu, u subotu je govorio na mitingu organizovanom u centru Prištine. Početak kampanje protiv nasilja u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji obeležen je Molitvom za mir, koja će se, prema rečima episkopa raško-prizrenskog Artemija (Radosavljevića), predsednika Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije, ponavljati svake prve nedelje u mesecu. Na mitingu u Prištini Bernar Kušner je istakao da su predstojeći lokalni izbori organizovani kako bi se izabrala lokalna rukovodstva, a „ne kako bi se određivao konačni status Kosova“, prenosi agencija Beta. On je najpre, obrativši se na albanskom okupljenim građanima Prištine doživeo ovacije, da bi potom, kada je istu poruku ponovio na srpskom jeziku, bio zasut salvom zvižduka.

  • Ne radite ono što je Milošević činio vama. On želi podelu Kosova, a nasilje je njegova pobeda – rekao je Kušner.

On se, nakon govora, prošetao glavnom prištinskom Ulicom Majke Tereze (nekadašnjom Vidovdanskom) u pratnji Hašima Tačija, predsednika Demokratske partije Kosova i Ibrahima Rugove, lidera Demokratskog saveza Kosova. Nakon šetnje, Kušner je podsetio okupljene Albance da „Srbi ne mogu da se bezbedno šetaju tom ulicom“, na šta su mu oni odgovorili da „Srbi to ni ne zaslužuju“.

Predstavnci srpske zajednice na Kosovu i Metohiji nisu učestvovali na mitingu i u šetnji jer, kako navode izvori Danasa u Prištini, Kfor nije mogao da im garantuje bezbednost. Dodatnu nervozu među kosovskim Albancima izazvalo je gostovanje Rade Trajković, člana SNV Kosova i Metohije i srpskog posmatrača u Prelaznom administrativnom veću Kosova sa Bernarom Kusnerom na prištinskoj televiziji u petak uveče, tvrde isti krugovi. Odlukom SNV Kosova i Metohije početak kampanje protiv nasilja 9. septembra obeležen je Molitvom za mir koja je služena u svim hramovima Eparhije raško-prizrenske, gde se „narod pomolio Bogu za pokoj duša onih koji su postradali od nasilja i uzneo Bogu molitve za prestanak mržnje i terora“.

  • U raspisu koji sam poslao svim starešinama crkava i manastira na Kosovu i Metohiji rekao da će toga dana biti početak molitve protiv nasilja na Kosovu, a da će se to ponavljati svake prve nedelje u mesecu. Ni za ubuduće ne mislimo da menjamo način borbe protiv nasilja. Smatramo da je molitva, bar što se Crkve tiče, jedini prikladan način za rešavanje toga pitanja – izjavio je za Danas vladika Artemije.

Početak borbe protiv nasilja je sprovođenje jedne od odluka iz Zajedničke srpsko-albanske deklaracije iz Erli Hausa, koja je potvrđena i datum njenog početka utvrđen na nastavku srpsko-albanskog dijaloga, održanom 23. avgusta u Prištini.

Izvor: Srbija Danas

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *