Godišnjica od smrti pacifistkinje i nobelovke Džejn Adams

Kultura

Mir dolazi kroz razumevanje, a ne kroz sporazume. Ukoliko ste prisiljeni da se  naklonite jednoj strani a u tome tražite interes, lažni ste moralista koji ne želi da  izbegne buru i uživa u životu, samo ste se osilili zato što vam se osladila misao da  vaša ruka potresa svet.  

Džejn Adams bila je američka pacifistkinja i dobitnica Nobelove nagrade za mir  1931.godine. Rođena je 6. septembra 1860.godine u gradu Sidervilu, u državi  Ilinois, bila je osmo dete, a ukupno ih je bilo devetoro. Njena majka je umrla kada  je Adams imala svega tri godine, što je po pričama teoretičara i izazvalo želju i  interesovanje da postane lekar. Biti lekar predstavlja čast, uživate poverenje naroda  čiji su životi u vašim rukama i vraćate ih svojim najmilijima nakon što su dobili još  jednu priliku da žive. Ali onako, iskonski, punim plućima, baš kako je i trebalo.  Život je jedan, živi ga kao da je svaki dan poslednji! 

Sudbina je imala drugačije planove, zbog konstantnih bolova u leđima, i slabom  imunitetum morala je da se odrekne svog primarnog sna. Ali nikada nije izgubila  poštovanje prema lakarima, i njihovom zalaganju da spasu nečiji život kao da je  njihov vlastiti. Tada, želje su stavljene u stranu, i izbor je pao na Žensku 

Bogosloviju u Rokvelu, u toj školi naučila je da piše i autoritativno da govori što  joj je kasnije u mnogome olakšalo život. Nakon što je diplomirala 1881. godine  razbolela se i upala u depresiju, a iste godine je izgubila oca, što ju je duboko  uzdrmalo zato što je osetila veliku odgovornost prema ostalim članovima svoje  porodice. U to vreme Džejn je imala samo 21 godinu. 

Imate trenutke, kada se debelo zapitate šta radite i želite da učinite sa svojim  životom, tada presečete i napravite prekretnicu. Ne živite za druge, već za sebe. Sa  porodicom preselila se u Filadelfiju i odlučila da upiše Medicinski koledž, koji je  prvobitno bila njena zamisao i san kojem je uvek težila. Nikada nije diplomirala,  ali je otpočela putovanje u Evropi, koje joj je promenilo život. I to u potpunosti.  

Njen obilazak londonskih ulica, pogled na stare puteve, naselja koja obiluju  siromaštvom i napuštenom decom, život u bedi, pogled na smrt, naterali su je da po  povratku u Ameriku stara zdanja, napuštene zgrade bez vlasnika preuredi i napravi  sklonište i mesto za negu ljudi i dece, lekarsko utočište koje ako ne može da spasi  život, pripomogne da što bezbolnije prođe. Vremenom, postala je poznata po  svojim govorima koji su dospeli i do predsednika Vudra Vilsona. Razgovor sa  tadašnjim predsednikom omogućio joj je otvaranje prihvatilašta, i otvaranje  ženskih klubova za edukaciju žena i dece.  

Nekoliko godina kasnije postala je oficir napredne stranke i Ženske međunarodne  lige za mir i slobodu, u ovoj organizaciji 1915.godine proslavila se kao  predsednica. Odbila je rad u Crvenom krstu, mesto vođeno ljudima koji saniraju  rane i igraju se sa životima nakon što su odobrili rat, nisu njeni saborci. Njen  poduhvat nakon I svetskog rata, i ono što je uradila za napaćeno ljudstvo donelo joj  je Nobelovu nagradu za mir 1931.godine

Umrla je 21. maja 1935. godine u svom rodnom gradu Sidervilu, koji joj je  omogućio da spozna sebe i učini da svaka osoba sa kojom je došla u kontakt ima  osmeh na licu, makar on trajao kratko. Sreća nekada može biti i trenutak, ali ako  ogreje srce, i trenutak je vredan pamćenja.  

Autor: Sanja Petkov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *