Adidas je jedna od najuspešnijih svetskih sportskih kompanija, sa godišnjim prihodom većim od 23 milijarde evra i radnom snagom od 60.000 ljudi širom sveta, ali sve je započeto kao porodični posao vođen inovacijama i strašću Nemca Adolfa Dazlera.
Adolf Dazler ceo život živeo je u malom ruralnom gradu u Bavarskoj i ručno stvorio svoj prvi set sportske obuće. Njegov posao se u nekoliko navrata gotovo urušio, pre nego što je na kraju postao globalni uspeh. Dazlerov izuzetan život priča je o kreativnosti, domišljatosti i, iznad svega, o strasti prema sportu.
ADOLF DAZLER: rani život
Adolf Dazler, rođen 1900. godine u Nemačkoj, bio je najmlađi od četvoro braće i sestara. Njegov otac Kristop bio je krojač, a majka Paulina vodila je porodični biznis za pranje veša. Adolf je završio srednju školu i sledeći želje svog oca stupio je u šegrt i postao pekar. Iako je završio ovu obuku, život u proizvodnji hleba nije bio posebno privlačan, pa je umesto toga odlučio da nauči veštine obućarstva. Daleko od posla, Adolfova glavna strast bio je sport. U pratnji svog prijatelja iz detinjstva, Frica Zehleina (sina lokalnog kovača, koji kasnije igra ključnu ulogu u priči), igrao je i takmičio se u brojnim sportovima, uključujući atletiku, fudbal, boks, hokej na ledu, skijanje.. Izlažući se tako širokom spektru sportova, izneo je ključno zapažanje koje će kasnije biti geneza njegovog uspeha: primetio je da su svi sportisti u osnovi nosili iste cipele.
PRVI SVETSKI RAT
Pre nego što je uspeo da svoju ideju o sportskoj obući pretvori u posao, Adolf Dazler pozvan je u Nemačku vojsku u kasnim fazama Prvog svetskog rata. Kada se vratio u rodni grad 1919., Nemačka je bila pogođena posleratnom ekonomskom depresijom. Poslovi su bili oskudni, ali rešen da ne dopusti da njegov san umre, a koristeći karakterističnu kreativnost, Adolf je staru šupu u zadnjem delu porodične kuće pretvorio u radionicu cipela. Koristeći naučene obućarske veštine, zaradio je popravljajući obuću za lokalno stanovništvo. To mu je konačno dalo vremena i resursa da razvije svoje prve parove specijalnih sportskih cipela. Jedna od njegovih prvih inovacija bio je par patika za trčanje sa šiljastim bodovima za atletičare, u to vreme ovo potpuno novi koncept za ovaj sport.
Photo: pinterest/ prva atletska obuća, danas poznate ‘sprinterice’
Na njima su bili ručno kovani metalni šiljci koje je isporučio lokalni kovač, a kojeg sada vodi Adolfov sportski kolega iz detinjstva, Fric Zehlein.
FABRIKA OBUĆE BRAĆE DAZLER JE ROĐENA
Photo: wikipedia, Fabrika braće Dazler
Adolf je u svojim proizvodnim procesima bio jednako inovativan kao i u dizajnu cipela. Da bi rešio probleme uzrokovane nepouzdanim napajanjem električnom energijom, on je mašinu za glodanje kože postavio na bicikl koji je pedalirao prvi zaposleni u kompaniji.
Adolfu se u njegovom poduhvatu pridružio i njegov stariji brat Rudolf Dazler i 1. jula 1924. registrovali su svoju kompaniju ‘Gebruder Dassler, Sportschuhfabrik, Herzogenaurach’ (’Fabrika sportske obuće braće Dazler’, Herzogenaurač). Do 1925. godine njihova novoosnovana kompanija imala je troje zaposlenih sa sedištem u njihovoj jednosobnoj radionici, proizvodeći kožne kopačke sa zakovicama na čavlima, kao i šiljaste patike. Kako se Nemačka ekonomska situacija poboljšavala, posao se ubrzao i braća su se preselila u veću zgradu gde su ulagali u nove mašine i proširili svoju proizvodnju.
ADI CILJA NA OLIMPIJSKI USPEH
Krajem 20-ih i početkom 30-ih glavni globalni sportski događaji bili su Svetski kup u fudbalu i Olimpijske igre. Braća DaZler verovala su da će to, ako uspeju da stave cipele na noge sportistima, pomoći ovim takmičarima da osvoje medalje i potvrde kvalitet proizvoda Dazler. Njihov prvi uspeh bio je na Olimpijskim igrama 1928. godine u Amsterdamu kada je Adolf, poznati Adi, poklonio nemačkoj trkačici na duge staze, Lini Radke par svojih šiljastih patika. Bilo je to prvi put da je ženama dozvoljeno da se takmiče na daljini od 800 m, a Lina je pobedila u trci sa vremenom svetskog rekorda.
Photo: pinterest/ Lina, Amsterdam, 1928
Inovativna tehnologija u Adolfovim sportskim cipelama inspirisana je individualnim potrebama sportista sa kojima je radio. Kao deo kreativnog procesa integrisao je testiranje i povratne informacije kako bi osigurao da proizvodi budu najbolji što mogu.
Ubrzo je uspostavio vezu sa nemačkim nacionalnim timom za atletiku preko trenera Josefa Vaitzera. Ovo partnerstvo nije samo pružilo odlične povratne informacije za razvoj proizvoda, već je obezbedilo to da će mnogi nemački sportisti nositi Dazler cipele na Olimpijskim igrama. U vreme kada nijedan sportista nije imao profesionalno sponzorstvo, ovo je bio nadahnuti deo marketinške strategije braće Dazler. Imali su uspeha sa nemačkim sportistima na Igrama u Los Anđelesu 1932. godine, a za Olimpijske igre u Berlinu 1936. godine odlučili su proširiti ideju na međunarodnu publiku.
BRAK I DECA
Tokom ovog perioda uspeha kompanije 1930-ih, Adolf Dazler je takođe počeo da se udvara svojoj budućoj supruzi. Adolf je upoznao Kejt 1932. godine. Svoje obućarsko znanje i veštine razvijao je u Berufsschule (stručnoj školi) u Pirmasensu. Jedan od njegovih instruktora bio je Franc Marc, majstor producent trajnica, čija je ćerka privukla pažnju Adolfa. Započeli su vezu i venčali se 1934. godine, nakon čega se Kejt preselila u grad Herzogenaurač. Imali su petoro dece, Horsta (1936), Inge (1938), Karin (1941), Bridžit (1946) i najmlađu ćerku Sigrid (1953). Horst je nastavio da vodi Adidas zajedno sa Kejt nakon Adolfove smrti.
NACISTI I DAZLEROVI U RATNOJ NEMAČKOJ
Braća DaZler pridružili su se Nacional-socijalističkoj partiji 1. maja 1933. godine i ostali su članovi do kraja rata 1945. Nisu pronađeni dokazi koji ukazuju na to da se Adi pridružio stranci iz jakog ličnog uverenja. U to vreme bilo je uobičajeno da se vlasnici preduzeća pridružuju kao deo aranžmana sa novim nacionalsocijalističkim režimom koji bi pomogao da se garantuje dalji uspeh poslovanja. Međutim, kako je nacistička stranka krenula putem rata, budućnost fabrike sportske obuće braće izgledala je neizvesno. U početku su braća smela da vode ograničenu proizvodnju sportske obuće, ali su se mučila da nađu dobre materijale i osoblje. Dalji prekidi u poslu dogodili su se 1940. godine, kada je Adolf regrutovan u nemačku vojsku, počeo da se obučava za radio operatera, stacioniran u obližnjem Zirndorfu. Osporio je poziv i konačno je otpušten 1941. godine kada je utvrđeno da su njegove veštine ključne za rad fabrike Dazler. Još jedan faktor koji je omeo posao bila je usijana napetost između Adolfa i Rudolfa koja je sada počela da ključa. Braća su imala različite ideje o tome kako održati posao u životu tokom Drugog svetskog rata i zapravo su doneli odluku da se rastanu 1941. godine (pre nego što su ustanovili da je to bilo nemoguće zbog rata). U to vreme porodice Adolfa i Rudolfa živele su zajedno sa ostarelim roditeljima Dazlera. Porodični i poslovni odnosi bili su dodatno opterećeni kada je Rudolf Dazler regrutovan u nemačku vojsku 1943. godine, ostavljajući Adolfa samog da vodi fabriku. Kasnije, 1943. godine, posao sa sportskom obućom koji su izgradila braća gotovo je u potpunosti propao. Nacisti su objavili ‘totalni rat’ i da bi se izbeglo potpuno gašenje kompanije, Adolf je pozvan da postane dobavljač nirnberške firme Schricker & Co, koja je proizvodila osnovni protivtenkovski raketni bacač. Zamenjena je fabrička mašina kompanije Dazlers, zaposleni su prekvalifikovani i proizvodnja obuće je postepeno ugašena. Fabrika je nastavila da proizvodi delove za pomenutu kompaniju do kraja rata, iako dokazi sugerišu da je Adolf i dalje pokušavao to da popravi i paralelno proizvede nekoliko pari cipela.
POSLERATNO STANJE
Na kraju Drugog svetskog rata, Nemačka je prošla proces denacifikacije koji je na ovaj ili onaj način uticao na mnoge nemačke građane. Fabrika braće spašena je od uništenja, ali porodica je i dalje bila uključena u proces denacifikacije. Adi je u početku bio kategorisan kao „manji prestupnik“ i kompanija je stavljena pod nadzor poverenika. To je Adolfu veoma otežalo ponovno pokretanje posla sa sportskom obućom. Tada je putem žalbenog postupka uspeo da pokaže da nikada nije bio aktivna pristalica stranke. Oslanjao se uveliko na svedočenja uglednih stanovnika Hercogenaurača, zaposlenih kojima je pomagao, pa čak i prijatelja Jevreja kojeg je primio i zaštitio od nacista. Njegov stepen partijske pripadnosti na kraju je prekvalifikovan u kategoriju „sledbenik“ i ponovo je mogao da preuzme kontrolu nad kompanijom kao vlasnik iste.
PODELA PORODICE I NASTANAK ‘PUME’
Stres rata, i godine neposredno nakon toga stvorile su nepopravljivu podelu između Adolfa i Rudolfa. Zvanično su razdelili svoju kompaniju 1948. godine.Podelili su imovinu firme i nakon toga postali poslovni rivali. Rudolf je osnovao sopstvenu kompaniju za sportsku obuću koja je na kraju postala poznata kao Puma. Globalno sedište adidasa i Pume i dalje je smešteno u gradu Herzogenaurač.
Photo: pinterest
STVARANJE KOMPANIJE ‘ADIDAS’
Godine neposredno nakon rata bile su izuzetno teške za posao jer je Adolf pokušao da ponovo uspostavi veze u depresivnoj nemačkoj ekonomiji. Više nego ikad morao je da se osloni na svoju kreativnost i preduzetnički duh. Uspostavio je vezu sa američkim vojnim oficirima koji su bili smešteni u porodičnoj kući Dazler i kroz tu vezu uspeo je da dobije ostatke ratnih materijala. U nedostatku kože dizajnirao je cipele napravljene od obloga rezervoara za gorivo aviona i platna od šatora. Nakon razdvajanja od svog brata, Adolf je želeo da osigura da njegovi proizvodi imaju prepoznatljiv izgled, kako bi ih ljudi jasno prepoznali na nogama sportista. Eksperimentisao je sa ukrasnim trakama sa strane cipela, menjajući broj i dodavajući boje. Na kraju je ostao na tri trake i rodio se „brend sa tri pruge“. Adolf je počeo da koristi logo sa 3 pruge kao zaštitni znak kompanije 1949. godine. Ime kompanije nastalo je spajanjem tri slova njegovog nadimka i prva tri slova Adijevog prezimena.
Photo: pinterest
GLOBALNA DOMINACIJA I NASTAVAK RAZVITKA KOMPANIJE
Do šezdesetih godina kompanija adidas zapošljavala je više od 500 ljudi i bila je najveći svetski proizvođač sportske obuće. Uprkos sve većim godinama i uspehu u kompaniji, Adolf Dazler nastavio je opsesivno da inovira – stvarajući adidasove cipele koje su bile lakše, udobnije i koje su ispunjavale potrebe sportiste. 1963. godine Adolfov rad sa nemačkim fudbalskim timom dao mu je ideju za cipelu koja bi sportistima mogla da pomogne da izbegnu gljivične infekcije stopala u svlačionicama. Rezultat je bila Adilette – sada izuzetno popularne papuče. 1967. godine proizveo je prvo odelo za zagrevanje za atletiku – trenerka je rođena i stvoren je čitav novi svet sportske odeće.
Photo: pinterest
Šezdesetih godina Adolf, Kejt te sin Horst postali su snažni lideri u poslu. Horst Dazler prepoznao je potencijal novih sportova i pomogao adidasu da poveća svoje tržište u Americi. Između ostalog, primenio je Adolfov inovativni duh na razvoj košarkaških patika, I rođene su Superstar – sada ikone ulične obuće. Adolf je bio oženjen Kejt do njegove smrti 1978., u 77 godini života. Kejt je nastavila da vodi posao sa svojim sinom Horstom sve dok nije preminula 1984.
Photo: pinterest
Njegov dizajn dotakao je živote sportista širom sveta i postao katalizator za globalnu industriju sportske obuće koja sada broji desetine milijardi dolara godišnje. Ipak, čak i kao bogat i uspešan čovek, Adi je ostao ponizan, vraćajući se uvek tamo gde mu je bilo najkomfornije – u društvo sportskih ljudi, razmišljajući o tome kako svojim proizvodima može da poboljša performanse.
Vizija Adolfa Dazlera zauvek je promenila sport. Njegova težnja za izvrsnošću, njegova pažnja prema detaljima i način na koji je dao prioritet potrebama sportiste vrednosti su koje još uvek vode kompaniju koju je stvorio pre toliko godina.
Autor: Nela Baroševčić
