„Muče me tvoje oči nikad stalne,
Čas smrtno crne, čas ko osmeh nežne
Čas modro plave, zeleno opalne
Kristalne i meke kao pahulje nežne“
-Milutin Bojić, za svoju ljubav Radmilu Todorović
Njegovim stvaralaštvom sprska književnost se popela na jedan evropski nivo i mogla je da papira sa evropskom književnošću, Milutin je bio vodeća figura podizanja naše književnosti na vodeći nivo.
Bio je najmlađi srpski liričar, koji je o svom narodu govorio kao borbenom, inspirisan prošlošću i svestan bola i patnje kroz koji su prošli.Sagledao je i osećao prošlost svog naroda.Smatra se jednim od najdarovitijih i najplodnijih pesnika, sa izuzetnim rimama. Svoj opus je počeo vrlo mlad sa svega osamnaest godina, ali ga je u izuzetnom stvaranju prekinula smrt sa svega dvadeset pet godina u Solunu.Iako jako mlad uspeo je da postigne da bude deo Srpske državne štamparije i da piše za Srpske novine.Prvo zapaženo delo je pesma „Vrane“, a zatim se nižu i ostala bitna dela kao što su drame „Lanci“, „Kraljeva jesen“, „Gospođa Olga“ i „Uroševa ženidba“.Tokom povlačenja preko Albanije sa sprskim vojnicima napisao je delo „Srbija u povlačenju preko Albanije“.
Specifičan po načinu stvaranja i razmišljanja o borbenosti i patnjama koje su njegovi saborci prolazili sa njim tokom Prvog svetskog rata, nastaje remek delo njegove književnosti „Plava grobnica“.Samo delo važi za najtragičnije delo naše književnosti.Smatra se pesnikom, dramskim piscem i književnim kritičarom.Neka dela su se štampala na Grčkoj, tako „Uroševa ženidba“ na Krfu i „Pesma bola i ponosa“ u Solunu. Delo „Pesma bola i ponosa“ nije sačuvano u celosti, jer je jedan deo izgoreo u požaru Solunu.
Svoju ljubav i pažnju je poklonio jedinoj Radmili Todorović, koju je voleo do smrti.Njihova ljubav se karakteriše još kao „snažna ljubav“- koja odgovara njegovom karakteru.Radmila kao mlada devojka, čiji su roditelji branili da se viđa sa Milutinom, ali uprkos teškim vremenima uspeli su da održe svoju ljubav vere se i u jednom trenutku otputuju u Nicu na mesec dana. Teško im je padala razdvojenost, zbog Milutinove aktivnosti u ratu, međutim on je to njoj nadoknađivao i pokazivao kroz svoja pisma i stihove koje je pisao samo za nju.Iako su drugi gušili njihovu ljubav, uprkos tome bila je sve jača i sve više cvetala.
Prerana smrt ga je sačekala u Solunu, sa jakom željom da dočeka Solunski front, ali usled teške bolesti i upale pluća umire.Sahranjen je na našem groblju u Solunu, Zejtinliku, ali kasnije je prenesen u porodičnu grobnicu na Novom groblju.
Danas sa ponosom nose ime biblioteka „Milutin Bojić“ i nagrada „Milutin Bojić“ koja se dodeljuje mladim pesnicima do 35 godina.
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom
Autor: Marija Lilić
