Prizor koji ostavlja bez daha, paralela koja ne dozvoljava sjedinjenje dveju voda ili izvorište koji ih potapa? Ili se bar tako čini na prvi pogled. Da li je moguće mešanje dve velike struje, i da li je upravo slika u koju gledamo čvorište u kojoj dolazi do preplitanja ovih voda?
Zamislite sliku, jednu polovinu ste obojili crnom, a drugu belom bojom, ako ste četkicom kojim slučajem dodirnuli sredinu slike i pomešali obe boje, dobili ste sivu. Sivu paralelu koja je vašoj slici poremetila prethodnu zamisao i dodala još jednu boju. Ali boja je ipak nastala mešanjem, zar ne?
Često, ono što vidimo golim okom nije baš istinito, i teško je objasniti. Fotografija čiji je autor Ken Bruland, okeanograf sa Univerziteta Kalifornija vršio je istraživanje velikih i sporih morskih struja koje se gomilaju i prave vrtloge na području od nekoliko kilometara, od obale Aljaske prema Aljaskom zalivu. Prema njegovom istraživanju vrtlozi sa sobom nose ogromnu količinu glacijalnih sedimenata zahvaljujući rekama Aljaske, od kojih neke potiču baš od glečera. Reke su pune teških sedimenata gline i gvožđa, i kada se uliju u druge zalive i pritoke stvaraju novu vrstu mešavine.
Bruland tvrdi da fotografija prikazuje ogroman izliv vode iz jedne velike reke koja se susreće sa okeanskom vodom. Linija koja stoji između njih, ne sprečava ih da se
sjedine, područje na kojem je došlo do sudara nikada ne može biti statično, vode traže put i novo kretanje.
Nekoliko godina kasnije, na površinu je isplivala nova fotografija i čistiji snimak u kojem se jasno vidi razlika u boji između dve vode i liniji koja ih jasno razdvaja. Vest koja je izašla pod nazivom “ spoj dva okeana, Atlanskog I Tihog koji se dodiruju ali se ne mešaju”. Vrlo brzo se saznalo da je cela priča laž, i dezinformacija, reč je o reci Frejzer koja se susreće sa Tihim okeanom. Razlika u boji leži u samom sastavu vode. Cela priča je dobila na značaju, kada su drugi svetski mediji počeli na svom jeziku da pišu o tome, sve dok nije nastala prava senzacija. Originalna autorka snimka Marijen-Stiv Pirson obratila se na društvenoj mreži fejsbuk negirajući tvrdnje da je reč o susretu dva okeana, Oticanje glečera je jedan način na koji sastav može biti izmenjen, kad reke prime teške sedimente, kao što su glina i gvožđe, od obližnjih glečera. Taj proces odlaže ulivanje rečne vode u okean.
Dve vode se odista sastaju, ali imaju različiti sastav. Što je jasno vidljivo I na slici, ne govorimo samo o boji, već o karakteristikama kojima one obiluju. Sastav vode se određuje prema njenoj temperature i salinitetu, koliko se mineralnih soli nalazi u masi vode. Sveža, izvorska voda, dakle voda iz reka često potiče od glečera I ima mnogo niži salinitet od vode okeana. Zato je boja bleđa i mutnija, samim tim otežava njeno mešanje sa jačim pritiskom.
Neki od stručnjaka tvrde da je moguće spajanje okeanskih voda, ali je to process koji vrlo sporo traje. Potrebno je dosta vremena, da bi se spojile vode dve velike struje u samo par centimetara potrebno je više od nedelju dana. Imajmo u vidu da okean nije česma koju možemo zavrnuti kada nam voda nije potrebna, s toga je jačina i nadolazeći pritisak konstatntan.
Teritorija, kontinentalna, vazdušna ili vodena možda ima svoje nevidljive granice, ali ako stanovništvo može da ih pređe, sigurno da i priroda može da učini isto.
Autor: Sanja Petkov
