Zašto je prvi Jugoslovenski dugometražni prvenac bio zabranjen?

Društvo

Ideologija prvog i poslednjeg doživotnog predsednika Jugoslavije Josipa Broza  Tita je oduvek izazivala burne i podeljene reakcije stanovništva. Naravno,  neosporna je činjenica u mnogim spoljašnjim pitanjima naša zemlja je cvetala,  prebrodila je prve faze rata, stagnirala ekonomiju, vojsku, i ujedinila narod bar  nakratko. Titovo vreme-zlatno doba Jugoslavije. Tito je oko sebe stvorio  zajedništvo, koje se pretvorilo u kult, koji je često bio upoređivan sa Staljinovom  snažnom rukom, koja je dosezala i preko Sovjetskog Saveza.  

Jugoslovenska kinematografija je tek probijala svoj put do zvezda. Balkan je  konkretno vezan za stare dobre ratne filmove, naša zemlja je mnogo puta bila u  središtu sukoba, deo okupacije, ustanaka, i pobuna koje su izvojevale mnogobrojne  pobede. Svaka pobeda po jedan film, pa kud ćeš bolje! 

Ali, ipak, posleratni period je bio podjednako težak isto kao i svakoj drugoj zemlji  koja je učestvovala u ratu, i o nekim temama se još uvek nije govorilo naglas. Pa  šta je tačno krenulo po zlu? 

„U planinama Jugoslavije“ je sovjetsko-jugoslovenski film koji je snimljen 1946.  godine u režiji Abrana Rooma i Eduarda Tisea. Radnja filma opisuje život za 

vreme II svetskog rata, a odluka je pala da se na filmskom platnu pojavi Tito, Ante  Pavelić, Draža Mihajlović, Staljin i drugi. Od ustaša, do četnika, preko partizana,  sve do velikog vladaoca. Glavni junak je bio partizanski vođa po imenu Slavko  Babić koji je odlučio da 22. juna 1941. godine podigne ustanak protiv fašističkih  okupatora nakon vesti da je Hitler napao Sovjetski Savez. 

Po nalogu informbiroa i pritisku Josipa Broza Tita, film je zabranjen, i stavljen pod  tepih barem na nekoliko godina. Godinu dana kasnije na njegovo mesto dolazi film  Slavici, koji je tradicionalno predstavljen kao prvi dugometražni Jugoslovenski  film. 

Razlog zabrane, danas sa ove tačke gledišta izgleda smešno, Titu se nije svidela  Staljinova slika koja je bila u većem formatu od njegove. Od drugarstva do  rivalstva. Naime, Staljin i Tito bili su bliski prijatelji, nakon što je Crvena armija  pomogla oslobođenju Beograda trebalo je taj čin proslaviti. Sam Staljin želeo je da  se prikaže prijateljstvo između jugoslovena i sovjeta, naredio je da se nađu najbolji  reditelji i najpodobniji glumci koji će opisati jačinu i jedinstvo naroda koje je  spremno zajedničkim snagama da prebrodi sve nedaće. Publika kao i kritičari nisu  bili preterano oduševljeni slikom i režijom, pogotovo zbog prenaglašenih scena sa  sovjetske tačke gledišta. Teško da film može da uspe, ako je primarno snimljen da  zadovolji i učvrsti političke ciljeve.  

Film je proglašen estetski veoma lošim, stavljanje Sovjetskog Saveza kao veličinu  koja je spasila Jugoslaviju od čiste propasti nije se dopalo domaćem stanovništvu.  Jedan od komentara kritičara glasio je: „Ispada kao da smo mirno sedeli i čekali da nas okupator vodi na streljanje, ili u najboljem slučaju da nas regrutuje u svoje  

redove da radimo kao robovi.“ 

Godinu dana kasnije došlo je do političkog sukoba između Tita i Staljina, kada se  gradi kult ličnosti, tu nema mesta za dvojicu. Tito je želeo da se o Jugoslovenskoj  hrabrosti govori, piše i gleda podjednako kao i o Sovjetskoj. Film je nestao iz  bioskopa, bez upozorenja, kao da je nestao mahom ruke, o tome se nije pričalo,  kao da se nikada ništa nije ni dogodilo.  

„U planinama Jugoslavije“ je film koji je uspeo da u nečemu bude i prvi i  poslednji. Čuvena parola koja je obitavala jugoslovenskim ulicama SMRT  FAŠIZMU, SLOBODA NARODU je prvi put javno zabeležena na filmskom 

platnu, međutim Titova zaostavština, njegovi partizani nikada više nisu progovorili  ruskim jezikom.  

Bratstvo i jedinstvo može postojati samo među onima koji su zbilja  ravnopravni!“-Josip Broz Tito 

Autor: Sanja Petkov 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *