Priču o tragičnoj ljubavi koja je obišla svet, prvi je objavio američki novinr, reporter iz ratnih područja, koji je za Rojters već nekoliko dana posle tragedije napisao:
„Boško i Admira hodali su najmanje 500 metara desnom obalom Miljacke, potpuno izloženi pogledima vojnika sa obe strane.Nakon što su prešli liniju pod kontrolom bosanske strane i krenuli prema naselju Grbavica pod kontrolom Vojske Srba, neko ih je pogodio“. Ko je ubio dvoje mladih i pored toga što je prema brojnim svedočenjima, bio dogovoren njihov izlazak iz grada pod opasadom, još uvek nema odgovora.
Boško Brkić i Admira Ismić upoznali su se tokom Olimpijade u Sarajevu. Ljubavni par postali su u srednjoj školi, a njihova ljubav nastavljena je i tokom rata.Nisu dopustili da ih iko rastavi, pa ni činjenica da su različite nacionalnosti u trenutku kada je Sarajevo bilo pod srpskom opsadom. Tog 18. maja 1993. godine, odlučili su da napuste opkoljeno Sarajevo, verovali su da je na snazi primirje pa su u poslepodnevnim satima zajedno krenuli iz grada. Došli su do Vrbanja mosta, gde ih je zaustavio snajperista. Prvi metak pogodio je Boška koji je na mestu preminuo, ubrzo zatim metak je pogodio i Admiru. Zagrljeni u smrt.
Kako su se njihova tela nalazila na ničijoj zemlji, niko ih nije pokupio nedelju dana. Na kraju pokupila ih je Vojska Republike Srpske i sahranila na groblju u Lukavici.Nakon rata Admirini roditelji su zatražili da se njihova tela prebace u Sarajevo, groblje Lav, gde se i danas nalaze , jedno pored drugog.
Danas oni žive u brojnim pričama, reportažama,melodijama, filmovima..Boška i Admiru nazivali su Sarajevskim Romeom i Julijom.
Davno je to bilo, u zemlji koje nema više
Nešto je prekrilo vreme, nešto ljudi zaboraviše
Nisu bili iz plemena istog, nisu imali istoga Boga
Ali imali su jedno drugo i san o bjegu iz svega toga.
Stihovi Sarajevske rok grupe, Zabranjeno pušenje, posvećene Admiri i Bošku.
Otišli su direktno smrt, od koje su bežali.
Autor: Marija Jovičić
