Jelena Grbić je rođena 16.07.1984.godine u Valjevu. Živi u Donjoj Zabrdici gde uživa u prirodi o kojoj vrlo rado piše. Kada god je u mogućnosti ode do crkve u Babinoj Luci, kao i u Brankovini. Vera joj je mnogo pomogla da prevaziđe sve fizičke prepreke koje je zbog cerebralne paralize imala. U borbi za bolji život joj je pre svega najviše pomogla tetka Gordana koja je ceo život posvetila svojoj bratanici i požrtovano delila trenutke do njenog prvog koraka. Njeni roditelji i sestre su dali sve od sebe da Jelena ostvari svoje snove. Naročito majka Ljiljana koja svojom bezuslovnom majčinskom brigom i ljubavlju pesnikinji pomogla da nađe put do sreće i ostvarenih snova. I na kraju je upoznala svoju najbolju drugaricu Dajanu koja ja najviše doprinela tome da dve zbirke bude objavljene. Sa svojom sestrom iz sela uz kafu i dugotrajne razgovore o knjigama koje redovno razmenjuju. Jelena je najskromnija osoba na ovom svetu i najplemenitija. Svako ko čita njene pesme može to vidi i oseti. Koliko u jednoj osobi može imati snage i ljubavi prema svemu. Kako prema ljudima i životinjama, kako prema prirodi i cveću koje ona baš voli da crta. Prvu zbirku pesama „Bogorodičina zora“ je objavila izdavačka kuća ČUVARI 2015. Ove godine joj izašla knjiga „Moje parče neba“ koje izdaje izdavačka kuća HILANDAR. Pre tri godine osvojila je treće mesto na likovnom kunkursu SRBIJA VELIKOG SRCA. Do sada je davala intervju kako za razne radio stanice, tako i časopise i portale.
Kako je počelo Vaše stvaralaštvo?
Ni ja sama ne znam kako je sve to počelo. Potreba za stvaranjem i kreativnim radom, kao i potreba da se osetim društveno korisnim navodila me da stvaram jer sam jedino to mogla. Nisam htela da me okolina posmatra kao biljku i stvar, trudila sam se da radim na sebi koliko mogu pomoću knjige, vežbi, ljudi koji su na najbolji način uticali na mene, a produkt toga mogu slobodno reći mada će izgledati neskromno jesu mnogobrojno uspesi koje sam postigla.
Šta Vas najviše inspiriše? O kojim temama najviše volite da pišete?
A šta me je najviše inspirisalo? Priroda, vera i zaista jake emocije koje se u meni rađaju i bore, a koje nisu uvek pozitivne. Meni je teško da se sama sa njima nosim pa ih izdušim i iznesem na papir u obliku priče ili pesme.
Na koju Vašu pesmu ste najviše posnosti? Na koju priču?
Najviše sam ponosna na one priče i pesme u kojim sam ljudima koje volim poručivala koliko mi znače, a oni su te moje poruke prepoznali i prihvatali kao iskrene kakve one zaista i jesu.
Objavili ste zbirku poezije „Bogorodičina zora“ i imali ste promociju. Zašto baš taj naziv zbirke?
U jednom razgovoru rekla sam da je „Bogorodičina zora“ dobila naziv po zori u kojoj se rodila moja sestra Majai to jeste tako, ali bilo je tu pregrt zora u kojima mi je Bogomajka bila jedina sa mnom. Bilo je zora od kojih sam strahovala, u kojima sam plakala i priziviala Bogorodicu ili joj zahvalno klicala. Eto zato se zove „Bogorodičina zora“
Poznato je i da te uspeli da okupite veliki broj ljudi što je izuzetan uspeh za veče poezije. Koji momenat promocije Vam je najviše značio?
Tu su bili svi moji prijatelji. Ja nisam htela da se predstavim kao neki veliki književnik. Značilo mi je što su oni došli i to je bilo kao priznanje da oni mene ne uzimaju zdravo za gotovo, već kao čoveka koji pravi i radi, to mi je mnogo značilo.
Nedovno je izašla Vaša druga knjiga poezije „Moje parče neba“. Možete nam reći nešto o njoj?
Ja godina unazad pišem i nisam planski planirala ali je došla u pravo vreme. U njoj su iskrenije emocije nego u prethodnoj jer sam oštrijim brusem brušena.U periodu između dve knjige doživela sam ogroman gubitak i duboku bol. Izgubila sam najboljeg prijatelja. Učiteljicu koju sam neizmerno volela i koja je uvek bila uz mene.Ova knjiga je dublja i iskrenija.
Osim što pišete Vi i crtate. Ovo Vam je treći put da učestvujete u likovnom međunarodnom konkursu SRBIJA VELIKOG SRCA. Prve godine ste osvojili treće mesto. Najviše volite da crtate cveće, zbof čega toliko ljubav prema cveću?
Poriv za likovnim delovanjem je oduvek tinjao u meni, za bojama. A cveće je kako kaže Ava Justin Popović najskriveniji ostatak raja i ja volim prirodu, tako da sam te dve ljubavi spojila i pokušavam da napravim magiju.
Pošto volite da čitate koje pisce najviše volite?
Volim sve da čitam, a najviše klasike poput Selimoviča, Andrića, Dostojevskog i mnogih drugih.
Osim pisanja, čitanja, crtanja Vi volite i duge šetnje.gde najvipe volite da šetate?
Najviše volim prirodu. Volim reku. Blizina vode mi veoma prija i šetala bih satima pored našeg lepog Graca, ali potšo smo na selu volim da šetam po livadama i da osetim mirs šuma, trava i zemlje. Volim da odem na kafu kod svoje sestre. Baš volim duge šetnje.
Vi ste svojim radom i trudom uspeli da prevaziđete sve prepreke. Da ostvarite svoje snove i dođete do uspeha. U vašim delima se vidi Vaša snaga. Šta možete reći onima koje tek treba da prođu kroz ono što ste Vi prošli da bi mogli da ostvare želje i probrode ono što im život donosi?
Da nikada ne odustaju!
Koji ljudi su Vam najviše pomogli u Vašem putovanju do dve zbirke poezije i jedne likovne nagrade?
Pre svega najviše mi je pomogla moja tetka da se osposobim da bih mogla raditi ono što najviše volim. A majka me je naviše podržala to se tiče stvaralaštva. Da bi sve moje želje procvetale i rodile plodom najviše mi je pomogla moja sestra u Hristu i najbolja prijateljica, književnica i vokalni solista u grupi „Nektarija“ Dajana Petrović.
Autor:Aleksandra Lazić
