Jezik Etruraca kao i sami ljudi, ostao je pomalo misteriozan i tek treba u potpunosti da se razume. Jezik je naučnicima predstavljao poteškoće, jer nije bio povezan sa savremenim indoevropskim jezicima, a preživeli primeri za njega uglavnom su ograničeni na vrlo kratke natpise.
KO SU ETRURCI?
Etrurci ili kako su sebe nazivali Raseni, živeli su u Italiji u regionu moderne Toskane. Bili su na prostoru omeđenom rekom Arno na severu, rekom Tiberom na jugoistoku i Tirenskim morem na zapadu. Jedno vreme, etrurska civilizacija je dominirala nad nekih 50 italijanskih naroda. Etrurski narod je bio organizovan u samoupravne gradove-države, kojima su najpre vladali kraljevi, a kasnije sudije. Ti gradovi su se ujedinili u etrursku ligu, slobodno religiozno, ekonomsko i političko društvo. Neke etrurske kuće imale su tekuću vodu i nalazile su se na popločanim ulicama, s kanalizacijom. Etrurci su napredovali zbog bogatih naslaga ruda iz oblasti pod njihovom kontrolom, kao što su rudnici gvožđa na obližnjem ostrvu Elba. Da bi zadovoljili svoju žeđ za metalom, Etrurci su prerađivali gvožđe, srebro i bakar – čak su i uvozili kalaj s Britanskih ostrva. Etrurci su bili veliki moreplovci. Godine 540. pre n. e., kombinovana flota etrurskih i kartaginjanskih brodova porazila je Grke i tako osigurala prekomorsku trgovinu. Pošto su kasnije Rimljani postepeno preuzeli kontrolu nad italijanskim poluostrvom. Međutim, rimski car Klaudije se veoma zanima za etrurski jezik i istoriju. Sastavio je i knjigu od 20 toma o istoriji naroda koji danas, nažalost, više ne postoji.
ETRURSKI JEZIK I PISMO
Etrurski jezik je jedinstven. Za taj jezik nisu poznati maternji jezici niti postoje savremeni potomci, jer ga je latinski postepeno zamenjivao zajedno sa ostalim italijanskim jezicima. Jezik je poznat uglavnom iz egipatskih zapisa koji potiču iz toskanskih područja i datiraju od VII veka pre n.e. do prvih godina hrišćanske ere. Slova, izgovor, opšta struktura rečenice i mnoge vlastite imenice se generalno razumeju, ali značenje mnogih drugih ne mogu se zaključiti iz konteksta pozajmljenih reči na drugim jezicima.
Etrurska abeceda imala je 26 znakova, ali neki se nisu koristili. To su bili grčki znakovi bez odgovarajućeg zvuka u govornom etrurskom (beta, gama, delta, omikron). Slično tome, dodata su slova koja pokrivaju etrurske znakove koji nisu prisutni u grčkom. Postojala su samo 4 samoglasnika (a, e, i, u). Struktura rečenice ostaje nejasna, ali se čini da preovlađuje oblik subjekat-objekat-glagol.
Etrurci su pisali zdesna nalevo, a mnoga grčka slova okrenuta su obrnuto. Na etrurskom jeziku nije sačuvana nijedna istorija ili literatura, a jedino sačuvano pismo koje se može smatrati tekstom naslikano je mastilom na platnu. Postojanje takvih predmeta, poput etrurske abecede u obliku mastilja kao i umetnički prikazi knjiga ili svitaka potvrđuju pisanu tradiciju. Korpus od preko 10.000 natpisa na lokalnim i uvoznim dobrima za svakodnevnu upotrebu daje uvid u značaj jezika njihovog života. Sistem pisanja je razvio jednim delom iz nužde kada su Etrurci počeli da se bave mediteranskom trgovinom. Zbog trgovine u Eubeji bile su potrebne nove reči za predmete koji su stizali u njihov svet. Najduži tekst od oko 1.300 reči koji se nalazi u Zagrebu napisan je na kolutu platna koji je bio isečen na trake i u Egiptu korišćen kao omot za mumiju. Glinena ploča pronađena u Kapui sadrži oko 250 reči, kamena ploča iz Peruđe sa elegantnim urezima ima natpis od oko 46 redova.
Uprkos mnogim pokušajima dešifrovanja, etrurski zapisi i dalje prkose prevodu, Nikada nije uspela da se uspostavi realna veza između tog i bilo kog drugog jezika. Iako još uvek imamo mnogo toga što ne znamo o etrurskom jeziku, korpus natpisa nastavlja da raste kroz nova otkrića.
Autor: Isidora Simić
