Aleksandar Lukašenko je na čelu Belorusije od 1994.godine. On je poznat i kao „poslednji diktator u Evropi“. Najviše se forsira koliko dugo je vlasti, ali koliko se govori o njegovim rezultatima?
Belorusija je bila jedna od najizolovanijih ekonomija. Zbog čeka tranzioni proces u toj državi dugo trajao. Izabrali su gradualistički metod tranzicije i samim tim alternativnu ekonomsku politiku. Lukašenko nije slepo pratio ono što su mu govorili sa Zapada. Deprivatizovao je industriju, energetiku, banke itd. Taj potez je doneo velike rezultate. Po zvaničnoj statistici u Belorusiji plate su porasle za 60% a penzije za 38% posto.
Belorusija je do 2008. beležila privredni rast od 7,4%. Obnovili su izvoz poljoprivredne mehanizcije, hemijskih proizvoda, tekstila, goveđeg mesa, i to pre svega u Rusiji zatim države EU, Ukrajine i u Brazil. Uspešno su reformisali pravni sistem. Ono što je posebno doprinelo ekonomiji ove države je članstvo u Evroazijskoj uniji koja je zvanično formirana 2014.godine između Belorusije, Kazahstana i Rusije. To je jedinstveno ekonomske tržište u kojem članice dobijaju veliki profit od trgovinske razmene. Cilj osnivanje ove unije jeste slobodan protok robe. Tako je Belorusija dospela do novih izvoznih tržišta, 41% izvoza ide na teritorije Evroazijske unije, a 30% u EU.
Lukašenko je godina uspešno održavao ravnotežu između Evrope i Rusije i tako je obezbedio četiri milajarde dolara godišnje ruskih subvencija. Zvanični ekonomski podaci govore da je nezaposlenost od samo 1% u ovoj državi. Treba napomenti uprkos sankcijama Evrope i SAD je sačuva celokupni indistrijski sektor tokom 90-ih godina. Takođe ono što je baš vredno pažnje jeste 60% vrednosti izvoza Belorusije koji je vredan 42 milijarde dolara je od industrijske proizvodnje. Ostvaruju trgovinski suficit od 700 miliona dolara.
Lukašenko se izborio za svoj narod. Uspeo je da spase zemlju od kobne privatizacije. Godinama i godinama je Belorisiju ekonomski unapređivao. Došli su pod njegovom vođstvom do nezaposlenosti od 1%. Veliki brojevi govore više od svega. „Diktator“ ili predsednik koji radi u korist svog naroda.
Zapad ne veruje ciframa koja Belorusija iznosi. Po njima to neistinito i subjektivno. Dovode u sumnju i reformisanje pravosudnog sistema koji je kako oni kažu podlažan političkim pritiscima.
Postavlja se pitanje zašto se toliko govori o Lukašenku kao diktator i sav uspeh Belorusije podvodi pod to da oni ustvari samo zavisi od Rusije? Da li je zapadu zasmetalo što nije hteo da bude poslušnik, već uradio ono što je bilo zaista potrebno njegov državi? Da li za njih „diktator“ znači onaj koji zaista vodi zemlju u ime svog naroda i za svoj narod.
Autor:Aleksandra Lazić
