Svima je dobro poznato polumilenijumsko haranje turske vojske na tlu srpske zemlje i preoblikovanje srpske vere u tursku odnosno muslimansku. Iskorenjavanje jednog naroda i narušavanje njihovog nasleđa je scenario koji bi u potpunosti izmenio tok i istoriju Balkana. Međutim, na svu sreću, u svakoj priči imamo junake koji svojom hrabrošću i snažnom voljom postanu glas naroda i povedu isti u velike promene. O tome govori I i II srpski ustanak, koji je glavno merilo i pokazatelj da ujedinjen narod ne može ni armija odlikaša i obučenih vojnika da zaustavi. Naravno, svuda postoji gubitak, ali znate kako kažu, izgubljena bitka ne znači izgubljeni rat. I danas postojimo, zar ne?
Za vreme II srpskog ustanka, pobunjenici pod komandom Lazara Mutapa napali su tursku vojsku koja se tada snabdevala i ustalila na prostoru Čačka i sabili je u okruženje džamije. To je omogućilo Jovanu Obrenoviću da učvrsti svoju vlast na Ljubiću sa svojim pristalicama. U to vreme, Beograd je već uveliko bio pod turskom okupacijoim, konjanici pod vođstvom Imšir Ćaja-paše prešli su u Čačak tajnom rutom i napali ustanike s leđa. Došlo je do prinudnog povlačenja na brdo u Ljubiću u kome se i odigrala najveća bitka. Kako to biva prilikom okupacije, sa jedne strane imamo komandante i paše koje stvaraju planove kako da prošire svoj lanac moći, a sa druge, imamo starešine koje smišljaju plan kako da polome taj lanac.
Starešine poput Jovana Dimitrijevića, Nikole Lunjevca, Jovana Mićića, Rake Levajca donele su odluku zaejdno sa velikjim Milošem Obrenovićem da odstupanje nije rešenje. S toga otpočeta je priprema i širenje šančeva duž celog
Ljubićevog brda. Dok su pripreme tekle, potpora je jačala, a starešine su uspele da dovedu još ustanika i kneževa kako bi pružili željeni otpor turcima. Međutim, nedovoljno vreme je imalo za ishod da pašina vojska već 8. maja 1815. godine pređe Moravu i napadne ustanike.
Pošto su šančevi bili u pripremi kako bi omogućili dovoljan kapacitet za snabdevanje i zaštitu srpskih pobunjenika, iznenadnim napadom radovi su obustavljeni. Ustanici su morali brzo da se sakriju u preostalim zasedama, jarcima, naknadno i brzo iskopanim rovovima. Prilikom napada, Srbija je uspela da pruži otpor i protera turke bar nakratko. Međutim velike gubitke je preživela u Čačku, baš u okolini džamije i crkve. Bitka vođena dužinom Zapadne Morave zaplenila je dosta oružja, pojačanje je stiglo tek predveče na čelu sa Jovanom Dobračom i Gružanima. Miloš Obrenović je predao komandu svom bratu Jovanu, i odlučio da krene ka Beogradu kako bi ujedinio i ostale ustanike.
Tursko carstvo je bila sila u opadanju , pa se podrazumevalo da poraz nije opcija. Nova vojska na čelu sa Selimom Ćehajom imala je zadatak da napadne Ljubić i pokori sve ustanike. Nije bilo važno da li su živi ili mrtvi. Ljubić je morao da padne! Kao i svaki plan, i ovaj je imao propuste i rupe na koje niko nije obraćao pažnju što je i dovelo do turskog kraha, Miloš Obrenović je stekao blagu prednost i doveo je ustanike iz Posavaca, Jasenice, Dragačeva što je odmah uvećalo broj ustanika na Ljubićevom brdu preko 3000 hiljade. Turska vojska se tokom same bitke raspala, novi zapovednik naknadno doveden Kara-Mustafa uspeo je da pobegne srpskim ustanicima, ali su ga oni kasnije, na Sjenici sustigli i ubili. Njegova glava je postavljena na vrh brda u Ljubiću kao rugalica i znak otpora turskom zadiranju i ugnjetavanju.
“Koji Srbin nigde Turčina ubio nije, taj ga je toga dana mogao ubiti. Turci su se tako bili zbunili, da se već nisu ni branili, nego su bežali ko je mogao, a koji nisu mogli bežati, oni su padali po putu i oko puta.“-Vuk Karadžić
Autor: Sanja Petkov
