Legendarni mačevi katane i njihovi majstori poznati su širom sveta. Međutim ovo je priča o čoveku sa naših prostora koji je pobedio jednog od njih. Bio je to sukob dve tradicije kakav se danas viđa samo u istorijskim filmovima.
CRNOGORSKI JUNAK
Među retkim slavnim herojima u rusko-japanskom ratu pominje se ime Aleksandra Lekso Saičića rođen u Vinickoj, kraj Berana, 5. avgusta 1873. godine od potomka čuvenog komandanta Vase Saičića. Osnovnu školu i Gimnaziju učio je na Cetinju kao pitomac knjaza Nikole. Srednju školu nastavlja u Dubrovniku odakle prelazi za Beograd gde stupa u Pešadijsku podoficirsku školu da kao sin junaka što pre postane slavni crnogorski vojnik sa oružjem. Po završetku škole, Lesko se vraća u domovinu kao ađutant vasojevićke brigade.
Želeći da se još usavršava odlazi u Carigrad u redovima turske vojske kao poručnik carske garde. Prateći razvoj političkih zbivanja na Dalekom istoku, mladi Aleksandar je ostavio službu u Turskoj te prelazi u Mandžuriju gde se pridružuje ruskoj vojsci sa činom poručnika. U to vreme Crna Gora je kao saveznik Rusije objavila rat Japanu. Osim Aleksandra, još dva Crnogorca su pristupila ratu – Anto Gvozdenović i Filip Plamenac.
Na tom mestu dočekao je rat između Rusije i Japana. U teškom periodu, tokom tri godine, hrabri Lekso se uvek nalazio u prvim redovima neustrašivih boraca smelo prosipajući krv. On je na visini zadatka čuvao sjaj i ugled crnogorskog oružja. Bio je više puta ranjen, ali ga nijedna rana nije omela, već je nastavio da se bori i krvari onako kako dolikuje pravom junaku.
PRIČA NA GRANICI BAJKE I REALNOSTI
O njemu su kružile fantastične priče, a njegova izuzetna hrabrost ga je uvela u legendu. Jedna od takvih bio megdan između njega i do sada ne pobeđenog japanskog samuraja. Naime, komandant japanske vojske zatražio je od ruskog da mu pošalje jednog junaka koji će izaći na megdan protivniku. Iako je ovakav vid borbe odavno prevaziđen, ne izaći na megdan značilo je priznavanje poraza. Tako su se u blizini Vladivostoka u Rusiji sukobili Lekso Saičić kao prvi i jedini dobrovoljac i nepobedivi samuraj. Munjevitom brzinom su se udarali sabljama, odbijali su i dočekivali udarce po nekoliko puta. U borbi je japanski junak malo okrznuo Leksu na vrh čela pri čemu je krv odmah potekla. Dok je Japanac gledao u krv, Lekso je brzinom svetlosti mahnuo sabljom i presekao japanskog vojnika ostavljajući ga mrtvog. Ovom pobedom nanet je moralni poraz protivniku, a Rusiji je donela radost i veselje. U Leksinu čast puštena je vojna muzika i odigran vojnički marš. Komandanti su ga otpozdravljali i čestitali mu na pobedi.
Admiral ruske flote Rožanstvenko i admiral japanske flote Togo nazivali su ga najlepšim imenima i poredili ga sa slavnim junacima njihove istorije. To je ujedno bilo i najveće priznanje za ispoljenu hrabrost, smelost i odvažnost u jednom takvom ratu. Takođe kao pobedu, ruska vlada mu je odredila 40 napoleona u zlatu godišnje i to doživotno!
Za pobedu u megdanu odlikovan je i najvećim odlikovanjima carske Rusije, o njemu su pevane pesme, a njegova čuvena sablja i danas se čuva u vojnom muzeju u Moskvi.
ČIN POŽRTVOVANJA
Nedugo zatim, odlazi na Cetinje gde se ženi i ostaje da živi. Kada je 1910. godine na kraljevom dvoru izbio požar, Lekso se našao tu da spase bogatu riznicu knjiga koja se tamo nalazila. Pokušavajući da siđe na donji sprat kroz vatru video je da je to nemoguće, te je skočio sa gornjeg sprata na zemlju gde je prilikom pada teško povredio oba bubrega.
Umro je u cetinjskoj bolnici 7. aprila 1911. godine u 38-oj godini života. Bio je ožaljen na najdostojniji način i sahranjen uz najveće vojne i državne počasti. Iza sebe je ostavio sina jedinca, Vladimira, koji je rastao u drugim uslovima i koji je umesto mača držao pero i pisao najbolje reportaže.
