Znanje je moć.
Rečenica koja je prošla kroz istoriju u toliko oblika i došla i do nas noseći nam mnogobrojne pouke, što ljubavne, što ratne, što porodične, životne. Uputila nas je ka ključu uspeha za samopostavljeni cilj. Navela nas je u pravcu upijanja pisane reči i učinjenih dela svih pre nas.
Ali nije nas naučila, čak ni blago obavestila da nećemo moći uvek da steknemo znanje, ostvarimo ciljeve i živimo život kakav želimo. Nije nas upozorila da će se naći prepreke pri želji za širenjem vidika, i da će baš te prepreke biti ljudi koji su nam još u najranijem dobu pripovedali koliko je važno da stičemo što više i pamtimo što bolje kako bi mogli sve.
Kako pre 10, 15 pa i 20 godina tako i sada. Nemamo mogućnost da idemo dalje od srednjeg obrazovanja osim ako nemamo dubok džep, jaku vezu ili odličan uspeh od pre. Čak nekada ni sve ovo nije dovoljno da bi dobili mogućnost da ponesemo status akademski građanin.
Fakulteti na području naše zemlje daju nam mogućnost da još pri dobro urađenom prijemnom budemo studenti o trošku države. No samo ako se pokažemo dovoljno dobro, znanjem ili novcem. Tu privilegiju čuvamo ako (danas) ostvarimo određen broj bodova polaganjem ispita, (pre) ako imamo dovoljno visok prosek ocena položenih ispita.
Ovu olakšicu imamo samo pri upisu jednog fakulteta. U slučaju da želimo da se ostvarimo na nekom drugom, ili možda u isto vreme studiramo dva fakulteta nemamo tu mogućnost osim ako sami nismo u mogućnosti da izdvojimo određenu svotu sredstava.
Pretraživajući veliki broj testova baš o ovoj temi došla sam do podatka da se pri žalbi studenata oko ovog pitanja fakulteti drže odgovora kako treba napraviti mogućnost za sve da jednom budu na budžetu, da je nepošteno dopustiti studentu da pohađa više fakulteta istovremeno ili da ih zameni o trošku državne kase. Drže se najlakšeg odgovora za bežanje od problema.
Ovakvim prisupom dobili smo svima poznate ’’prevare’’. Pri upisu na željeni fakultet studenti na pitanje jesu li negde studirali ili bili na budžetu jednostavno zaokruže ne, vođeni time da je tako sam sistem prevaren jer među sobom fakulteti ne razmenjuju podatke o tome ko je bio na samofinansiraju a ko na budžetu.
Ali istina o čitavoj priči malo je drugačija. No o njoj nije poželjno pričati jer ćemo time remetiti izjave političara na vlasti.
Ne možemo studirati dva fakulteta i ne plaćati, ne možemo se prebaciti i ne plaćati, ali ne jer je to nepošteno prema drugima, ne možemo jer sama država nema dovoljno novca. Velike države sa bogatijom kasom svojim budućim i već studentima dopuštaju školovanje na čak i tri fakulteta u isto vreme, čak prave i posebne programe kako bi budući akademik mogao da postigne da isprati sva predavanja za koja se prijavio, pružajući mu tako podršku.
Problem onda nije u nama, u našem loše pripremljenom prijemnom, ili loše odobranom fakultetu, problem je što za plaćajućanje jedne godine studija u proseku damo oko 1500 evra uz dodatne troškove, i to nije dovoljno da potkrepimo potrebe fakulteta i države.
Radi li država dovoljno za nas dajući nam da se čeličimo i stičemo pojam o poslu odmah pri upisu na fakultet i tako sebi obezbedimo sticanje potrebnog znanja ili nam zapravo oduzima najlepše godine primoravajući nas da se ili odreknemo bolje budućnosti ili zasučemo rukave za najteže poslove? Koliko nam zapravo istine daje, a koliko nam tom istom istinom oduzima?
Autor: Kristina Arsić
