„Mi Mihailovići jesmo rodom iz Grblja kod Boke Kotorske, ali smo se uvek zvali Srbima.“
-Đorđe Mihailović
Tako počinje priča o čika Đorđu, možda i jedinom pravom borcu za sećanje na Srbe poginule u Prvom svetskom ratu.Čuvar srpskog groblja u Solunu, deka Đorđe čuva sećanje na stradale srpske vojnike probojom Solunskog fronta.Za njega je čuvanje srpskih ratnika na groblju više od života i život je predano posvetio njima i čuva ih od zaborava.
Ponosan na svoje pretke, njegovog oca i dedu.Sava, njegov deda je na poziv kralja Aleksandra I Karađorđevića, odredio za prikupljanje posmrtnih ostataka sprskih vojnika.Zejtinlik, groblje u Solunu je osnovano 1926.godine, njegov osnivač i čuvar je bio Sava Mihailović, kasnije ga je nasledio sin Đura i onda unuk Đorđe, koji i danas brine o groblju.Zejtinlik je dobio ime po zejtinu, pošto je bilo mesto na kom se prodavalo ulje u okolini Soluna.Po izgradnju groblja, samo groblje se nalazilo u predgrađu Soluna, razvojom grada danas se nalazi u samom centru grada.Pored Hilandara,Zejtinlik je jedino sprsko zemljište na teritoriji Grčke.Pri samoj izgradnji groblja, priča čika Đorđe, sav materijal je donet iz Srbije, , time je Republika Grčka dodelila zemljište Srbiji, jer ništa nije uzeto iz Grčke.Još tada je deda Sava, je dobio zadatak da se pronađu svi ostaci i sahrane na tom mestu.Arhitekta Budumir Hristodul iz Aleksinca, je doneo sadnice čempresa iz manastira Hilandar, koje su zasađene na groblju.Deda Đorđe je ceo život živeo na groblju u staroj kućici, sve dok se nije razboleo i preselio u stan stotinak metara dalje, ali svaki dan ustaje rano i odlazi na groblje čekajući posetioce kojima će da ispriča neispričane priče sprskih junaka.Uvek se obraduje kada potomci sprkih dobrovoljaca dođu da ispričaju priče koje su njima pričali,č čika Đorđe sve pažljivo sluša.Za svakom ratnika na groblju zna njegovu porodicu, mesto odakle potiče i njegove ratne priče.Dužnost je nasledio od svog oca Đure 1960.godine i od tada sa velikom posvećenošću čuva Zejtinlik od groblja.Đura je tokom Drugog svetskog rata sprečio naciste da unište i opljačakaju groblje.Iako je ceo život posvetio srpskoj istoriji i očuvanju srpskih ostatak u Grčkoj, Đorđe do skoro nije imao srpski pasoš, a ne možemo reći da ga nije zaslužio više od bilo koga.Dobio je ordene Svetog Save prvog stepena i srpske zastave drugog stepena.Đorđe kaže da godišnje bude oko 340.000 hiljada posetilaca i da se svaki 3 srpski vojnik tada od 4,5 miliona nije vratio kući, da to što je Srbija dala u ratu, treba da bude zabeleženo, jer su se oni borili za nas danas.Dugo se brinuo ko će ga naslediti, zato što ima ćerku i brinuo se šta će biti, ako ne nađe dostojnog nasledika.
„Oni su me zavetovali da čvrsto držim zastavu, jer dok držiš zastavu, drži i ona tebe.Čast je služiti ovakvom mestu gde su njihove kosti.“ , priča deda Đorđe o svom dedi i ocu.
Autor: Marija Lilić
