Majstor napetosti i otac psihološkog trilera napustio nas je na današnji dan pre tačno 41 godin

Kultura

Strah, nit koja se javlja u mnogobrojnim apsektima našeg života sa ciljem da nam sve oteža.

Ujedno i jedna od omiljenih igračaka Alfreda Hičkoka, realizatora frojdističke psihologije.

 

Život i zasluge

Alfred Hičkok rođen je krajem 19tog veka u katoličkoj porodici u Londonu.

Spadao je u jako povučene ljude, do svoje 25 godine nikada nije imao devojku a do 21 nije okusio alkohol. Svoje vreme posvećivao je poslu koji je kao 16togodišnjak pronašao i večernjoj školi. Slobodne trenutke koristio je za divljenje radu Edgara Alana Poa, čoveka koji je postao njegov uzor.

Tokom svoje karijere snimio je više od 50 igranih filmova, no od stolice reditelja nije bežao ni kada su u pitanju bili dokumentarci i serije. 

Sasvim se predavao svojim kinematografskim ostvarenjima i ona su ogledalo njegovog perfekcionizma i strahova. 

Naime veličina Hičkokovih filmova ogleda se u držanje pažnje gledaoca opipljivošću scene.

Tokom trajanja filma sklopom dugih kadrova i snimanja scene iz ogromnog broja različitih uglova imamo utisak da možemo osetiti izloženu kožu glumca ili osetiti kako, poput scene u filmu Psiho, probadamo nož kroz meso.

Glumci koji su sarađivali sa ovim režiserom davali su izjave da su bili primorani po 20 puta istu scenu da snimaju i to i trajanju od nekoliko dana kako bi se postigao željeni efekat. Takođe, navodili su kako se Hičkok prema njima odnosio kao da su stvari a ne živi ljudi i svoje lične frustracije lečio na njima.

Od ovakvih komentara reditelj se branio kratkim i bezdušnim izjavavama.

Kao dodatak nagrđjivanju, osvanuo je i naslov koji je govorio o seksualnom napastvovanju glavne glumice filma ,,Ptice“.

Glumica je trpela fizičko i psihičko mučenje ali držeći do sebe sve vreme se branila i bežala. No, njen jak stav u tome da ostane na profesionalnom nivou vratio joj je gorkom osvetom režisera koji je izložio opasnosti i prouzrokovao zdravstvene tegebo.

Na sve što se zbivalo iza ugašene kamere Hičkok je mudro ćutao i izbegavao bilo kakvu raspravu. 

Ali svaki incident ili izjava koji su u stopu pratili slavnog režisera nisu umanjili veličinu njegovog rada.

Jedna od nepravdi učinjena ovom majstoru psihološkog trilera je nikada dodeljeni Oskar za režisera. Neki od njegovih filmova bili su nominovani i to čak 50 puta ali režija nije ugledala svetlo dodele.

Osveta strahu

Kao i svako živo biće i Alfreda Hičkoka morili su određeni strahovi.

Imao je nekoliko strahova, nekome potpuno nerealnih.

Bio je uplašen od male dece, visine, policije, jaja i da sledeći film koji bude video svetlo filmskog platna bude prihvaćen.

Zabeležena je jedna izjava u kojoj govori kako nikada nije probao jaja i kako ona izgledaju isuviše jezivo. Njihova žuta unutrašnjost čini se tako ljigavom i odvratnom nasuprot krvi koja je tako čista. 

Strah od policije vuče korene od najranijeg detinjstva u kom je doživeo svoj prvi i jedini ’’pritvor“ za učinjeno loše delo kao kaznu. 

Od tada i na pomen policije Hičkoku se ledila krv u žilama ali svaki policajac koji je našao mesto u nekom od njegovih filmova bio je brutalno i svirepo ubijen.

Da li je to neki vid osvete ili pobede nad strahom? Ne zna se.

 

Veličina filma ne ogleda se u broju gledala koji dođu na premijeru ili sledeće puštanje u bioskopu, ogleda se pamćenju osećaja koji je gledanje izazvalo i u želji da se film prosledi dalje, sledećem gledaocu koji će iskusiti sopstveno iskustvo u trajanju od mogućnosti izdržljivosti ljudske bešike, kako je jednom izjavio Hičkok.

 

Autor: Kristina Arsić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *