Kodifikacija ratnog prava koja je za cilj imala humanizaciju i ograničavanje vojnih potreba vezuje se za Hašku mirovnu konvenciju održanu 1899. i 1978. godine koja je jasno naglasila u svojoj preambuli da je primaran cilj i nužnost prilikom ratnog sukoba ublažavanje nesreća koje rat nosi.
Konvencija o zaštiti građanskih (civilnih) lica za vreme rata predstavlja otelotvorenje današnjeg humanitarnog međunarodnog prava. Ukoliko je sukob u toku, civilna naseljena područja ne smeju biti napadnuta, okrnjena ili bombardovana. Isto važi i za stambene objekte, područja za negu lica i sve ustanove koje omogućavaju osnovni izvor egzistencije jedne države.
Sada kada je sve ovo navedeno, imamo slučaj vojne agresije u vidu bombardovanja od strane organizacije koja je svaku konvenciju za zaštitu i minimalizaciju štete potpisala, ali bez pardona prekršila.
NATO pakt je prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio svaki od kodeksa na kojoj je establišment alijanse počivao. I nije tajna da je ceo poduhvat i danas misterija i izaziva kontraverzu u društvu, čak su i zemlje koje su potpisale NATO pakt dozvolile svojim medijima da organizaciju provuku kroz blato i mulj.
Specifičan slučaj prilikom agresije je bombardovanje u tri navrata glavnih ulica i objekata u Surdulici, a kada govorimo o okolini napadi su ponavljani oko desetak puta.
Prvi kritičan napad odvio se 21. aprila 1999. godine kada je bačen projektil na izbegličko naselje u Surdulici, u kojima su se nalazile srpske izbeglice iz Republike Srpske Krajine. Prilikom napada poginulo je 1o civila i 6 dece.
- aprila 1999. godine iznenadno bombardovanje gusto naseljenog područja u centru Surdulice napravilo je nesrazmerne štete i odnelo mnogo života. Bombardovana su naselja Čuburina livada i Piskavica, gde je poginulo 20 civila od kojih je bilo 12 dece, povređeno je preko 100 civila, a srušeno je 500 kuća. Poznata Zmaj Jovina ulica je razorena u potpunosti i ceo vidokrug je morao da se obnavlja zbog totalne urušenosti područja. Prilikom ovog napada NATO je ispalio 10 projektila.
- maj 1999. godine bombardovan je gerontološki centar, sanatorijum za plućne bolesti i paviljon u kome je poginulo 2o civila.
Kada se nađete u situaciji koja je po svemu sudeći alarmantna, razum vam govori da spasite sebe i sebi drage ljude. Međutim, kada se stvari pogoršaju do te granice da ne postoji mesto u vašoj zemlji u kojoj se možete zaštiti, zato što je sve podložno napadu, trezvenost je poslednja stvar koja vam je na pameti.
Udarac na srpske medije i glas naroda je bio jedan od poteza koji je taktički imao za cilj da saseče protok informacija među stanovništvom. Ko bi rekao, da ono čega se najviše plašite nađe put s druge strane granice i uništi vaš kredibilitet jače nego bilo koja bomba. A verujte projektil koji su strani mediji pustili, bio je udarac koji NATO nije ni u snovima očekivao.
Nakon vazdušnog napada na Surdulicu, potparol NATO-a Džejms Šej, izjavio je da se radi o nesrećnom slučaju, po njegovim rečima jedna bomba je zalutala na civilno područje. Demantovao ga je izveštač američke TV mreže SNN, koji se nalazio na licu mesta, sa rečima: „Nema nikakve sumnje, potpuno sam uveren na osnovu onoga što vidim da je ovde palo više od jedne bombe.“
Mnogo je „nesrećnih slučajeva“ palo za vreme NATO agresije. Dva dana kasnije italijanski dnevnik „Manifesto“ izašao je sa potpuno belom naslovnom stranom u znak protesta za masakr koji je počinio NATO u Surdulici. Na samom dnu strane napisana je poruka „ Deca nas ne gledaju.“ Kratka ali neizmerno snažna poruka,
koja se prelomila celom Evropom.
Zaista, fascinantno je šta mogu ujedinjeni ljudi sa istim ciljem postići, ako jedan glas utihne, horda je spremna da vrisne.
Autor: Sanja Petkov
