Stepa Stepanović, skromnost kao vrlina, hrabrost kao moć

Društvo

U svojoj dugoj i turbulentnoj vojnoj istoriji Srbija se može pohvaliti sa velikim vojskovođama, jedan od najvećih, a svakako najpoznatiji u narodu bio je vojvoda Stepan Stepa Stepanović.  Bio je voljeni oficir koji je delio sudbinu svojih vojnika, junak Cerske bitke, vojvoda koji je probio Solunski front, ministar vojni, komandant koji nikada nije povukao naređenje.

Srpski vojskovođa, jedan od najzaslužnijih za utvrđivanje i organzaciju srpskih oružanih snaga. Rođen je 11. marta 1856. godine u Kumodražu, preminuo 27. aprila 1929 u Čačku. Kao četvrto dete, ugledne porodice, bio je majčin mezimac. Imao je dva starija brata, Jovana i Marka i dve sestre. Stepanovići su prezime dobili po čiča Stepanu koji se početkom 18.veka doselio u Kumodraž. Jedni tvrde da je tu došao iz Hercegovine ili Like, dok drugi smatraju da se doselio sa juga Srbije. Ime je dobio po svom dedi vojniku i heroju, koji se rame uz rame borio uz Karađorđa tokom Prvog srpskog ustanka. Vojvoda Stepa je kao dete bio veoma krhke građe, kako je bio slabunjav roditelji su odlučili da ga pošalju u školu. Trogodišnju osnovnu školu završio je u svom selu. Želja mu je bila da postane sveštenik, ali je očeva odluka bila da će se školovati ali samo pod uslovom da ne postane ,ni sveštenik , ni učitelj. Od 1870. do 1874. pohađao je gimnaziju u Beogradu, a onda se 1874.godine bez prijemnog ispita upisao u Artiljerijsku školu i posao pitomac XI klase, u kojoj je studirao i Živojin Mišić. Za vojničku karijeru, kako je sam rekao, odlučio se iz samo jednog razloga: “Samo vojnik može izvojevati mesto njegovom narodu na koje on ima pravo“.

Predavanja Artiljerijske škole bivaju prekinuta-izbio je Prvi srpsko-turski rat. Učestvovao je u Srpsko-turskim ratovima ( 1876-1878 ). On je pridodat kao ordonans Šumadijsko diviziji, a zatim kao komandir voda i istakao se u bojevima kod Kurilova, Šiljegovca, Kruševca. U bici na Đunisu bio je ordonans pukovnika  Đure Horvatovića. Istakao se preuzevši komandu nad rasturenim bataljonima i uspeo da zadrži položaj. U Drugo srpsko-turski rat ( 1877), ušao je kao vodnik kombinovanog Kragujevačkog bataljona. Marta 1878. godine je postao vodnik u 4. četi I bataljona stajaće vojske. U toku rata je u više navrata dobijao samostalnu komandu, uspešno izvršavajući zadatke. Za učešće u ratu je odlikovan Ordenom takovskog krsta V reda. Stepanović se dokazao i ratujći sa Turcima, Bugarima, u Balkanskom i Prvom svetskom ratu. U Prvom svetskom ratu Stepanović je na Ceru učinio nemoguće. Suprostavljajući se taktikom i mudrošću, znatno jačim austrougarskim jedinicama, neprijatelja je uspeo ne samo da pobedi, već i da ih natera na povlačenje u Bosnu preko Drine. Vojska je obožavala Stepanovića i bez pogovora izvršavala svako njegovo naređenje.

Nakon udara Centralnih sila 1915.godine, vojvoda Stepa i njegovi vojnici uspešno su savladali Bugare, samo da bi se krenulo u povlačenje preko Albanije i to po stravičnim vremenskim uslovima koji su odneli mnoge živote. Smatrajući da je isti kao i svaki njegov vojnik vojvoda Stepanović odbio je da porodicu izvuče iz Čačka tako da su delili sudbinu familija svih srpskih vojnika. Za hrabrost je dobio 35 odlikovanja.

Voleo je narodni jezik, narodne pesme, narodno odelo, narodne običaje. Divio se srpskom seljaku. Kao mlad je rado oblačio narodnu odeću i odlazio na selo. Voleo je prirodu, cveće, životinje, a naročito konje. Do kraja života voleo je da čita, najviše je voleo istoriju. Skromnost je bila vrlina koja je krasila njegov život. Iako je posle Velikog rata, u dva navrata bio ministar vojni, od imetka, zapravo, nije imao ništa. Kuća u Kumdražu bila je dom njegove braće koji su bili zemljoradnici, pa je odlučio da živi u tazbini nakon povlačenja iz službe. U penziju je otišao kada je osetio da ga zdravlje ne služi kao nekad, vojvoda Stepa je pripremao sopstvenu sahranu. Sam je izgradio svoju skromnu grobnicu, naredio je još da se obuče u uniformu i odabrao ordene sa kojima će ga sahraniti.  Bolovao je od skleroze. Preminuo je 27.aprila  1929.godine u 22:30 časova. Pred sam kraj pokušao je da podigne desnu ruku ka prozoru i poslednjim dahom reče komandu: Polazite napred.

Neposredno posle njegove smrti Narodna odbrana je objavila „Spomenicu Vojvode Stepe Stepanovića“. Njegova rodna kuća u Kumodražu 1983.godine proglašena je spomenikom kulture od velikog značaja.

Na platou ispred pošte u Čačku nalazi se njegov spomenik. Od spomenika do kuće u kojoj je stanovao u Čačku, vodi kaldrmisana staza, sa mermernim pločama na kojima su ispisane velike vojvodine pobede.

Autor: Marija Jovičić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *