Nikolo Paganini: đavolski virtuoz na violini

Kultura

Romantična ličnost i avanturistički duh stvorili su legendu XIX veka. Iako su kružile priče da je bio u savezu sa đavolom zbog svog besprekornog izvođenja na podijumu, ne mogu se poništiti sva dela koja je stvorio. I dan danas, Nikolo Paganini važi za najtrajniju legendu i začetnika moderne tehnike sviranja.

 

TALENAT OD MALIH NOGU

Još kao mali, povučen od strane oca, učio je osnove sviranja mandoline i gitare da bi kasnije prešao i na violinu. Iako je prvo znanje o violini stekao sa ocem, kasnije je krenuo da uči kod lokalnog violiniste G. Servetoa, a zatim i kod proslavljenog Đakomoa Koste. Prvi put se pojavio u javnosti 1793. godine kada je sa samo 10 godina imao svoje prve nastupe. U to vreme komponovao je i svirao uglavnom po crkvama. Studirao je sa Alesandrom Rolom i Gasparom Giretijem u Parizu. Posle završenog školovanja 1793. godine u pratnji svog oca obišao je celu Lombardiju.

Na festivalu  Santa Kroči, sa 18 godina postavljen je za prvu violinu grada Luke koji je u to vreme pripadao Napoleonovoj sestri Elizi. Ona ga je proglasila za direktora muzike u Piobinu, a pričalo se tada da je bio u tajnoj vezi sa njom. Od 1828. godine stiče internacionalnu karijeru, a turneje po Engleskoj i Škotskoj učinile su ga bogatim čovekom. Nekoliko godina kasnije upoznaje, sada čuvenog, Hektora Berlioza, kojem je poklonio 20.000 franaka, jer je u njemu video neotkriven talenat sličan kao kod Betovena.

 

MUZIKA KAO STIL ŽIVOTA

Njegov talenat i posvećenost vinule su ga u zvezde. Umeo je da kombinuje već postojeće tehnike na nezamisliv način. Njegovo sviranje je ubrzo dobilo legendarne proporcije. Imao je široku upotrebu harmonije i efekta pizato. Raskošan šoumen koji je koristio trik efekte kao što su prekidanje jedne ili dve žice violine i nastavak dela na preostalim žicama.

Tehničke inovacije koje je izvodio imitirali su njegovi naslednici virtuozi posebno Pablo Sarasante i Eugene Isaj. Njegova dela uključuju šest koncerta za violinu od kojih je prvi u d duru posebno popularan. Zatim dvanaest sonata za violinu i gitaru, šest kvarteta za violinu, violu, violončelo i gitaru. Uticaj njegove virtuoznosti prenosio je na orkestarsku kao i na klavirsku muziku. Muziku koju je izvodio promenila je percepciju ljudi o tome šta sve može da se uradi na violini. Kolekcija blistavih tehnika i specijalnih efekata dovodila je članove publike do ludila. Postignuta harmonija dodirivanjem nekoliko žica vrlo lagano, rikošetnim potezom luka, omogućila mu je da svira brze sekvence nota odjednom.

Virtuozni prikazi bili su delom mogući zbog njegove patnje od Elers-Danlosovog sindroma koji je prouzrokovao poremećaj sinteze kolagena  gde je ona u njegovom telu bila u defektnom stanju. To mu je omogućilo i do dvanaest sati vežbanja u toku dana. Takođe se nagađalo i da je imao veliko oboljenje koje podrazumeva genetski poremećaj menjanja vezivnog tkiva čineći ga neuobičajeno dugim, produžavajući mu prste koji su tanki i gipki.

Muzika koju je stvarao bila je čvrsto utemeljena  u italijanskom tradiciji gde Paganinijev instikt za melodijom koja se peva daje njegovim kompozicijama neodoljivu pristupačnost.

 

DELA KOJA SU UŠLA U ISTORIJU MUZIKE

Paganinijev prvi koncert za violinu sadrži pionirske tehnike koje je radio tokom turneje u svojoj voljenoj Italiji. Kroz spretnost ruke sa muzičkim ključem i podešavanjem violine, Paganini se pobrinuo da solo linija zablista iz orkestra. Napetost žicama u kombinaciji sa velikim brojem nota sviranih na otvorenim žicama utiče na to da violina peva jasnije od orkestralne pratnje.

Definitivno najznačajnija kompozicija je 24 Kaprices napisana između 1801. i 1807. godine. Do danas važi za najzahtevniju kompoziciju ikada komponovanu za violinu. Napisana je u obliku Etida, kratkih solo dela, krajnje poteškoće osmišljenih tako da samo najhrabriji violinisti mogu svirati ovo remek delo.

Mojsijeva fantazija je svirana sve dok mu žice nisu poispadale kada je ostao samo na G žici. Nesreća ga je inspirasala da napise Mojsijevu fantaziju zasnovanoj na Rosinijevoj operi.

Kantona di Sonata je kombinovana sa dva instrumenta koja je označila period zrelosti u njegovom kompozicionom stvaralaštvu. Nežna melodija i vesela pratnja gitare dočarava osećaj mediteranske smirenosti. 

Moto perpetuo je delo napisano pred kraj svog života kao odgovor na narušeno zdravlje i njegov uticaj na nefleksibilnost leve ruke. Ovaj komad govori o izdržljivosti i kordinaciji koja se ubraja u najteže. 

Varijacije na God save the king zasnovane su na britanskoj himni. On je želeo ovom kompozicijom da oda počast britansnskoj monarhiji. Betoven, Rosini i List imali su problem sviranja ove melodije.

 

ZAPALJIVA KOMETA

Ovaj nadimak dobio je od Hektora Berlioza kojem je pomogao dok je bio na početku karijere. Pored njega, imao je uticaj i na Franca Lista. Teme iz njegovih najznačajnijih dela ispirisale su i Šumana, Bramsa kao i Sergeja Rahmanjinova.

Osim što je od oca nasledio talenat za muziku, nasledio je i porok za kockom i bludnim ženama. Njegova opijenost kockom navela ga je da založi svoju prvu violinu kako bi vratio kockarske dugove. Kada je bio u jeku bogatstva imao je želju da napravi svoj kazinu, ali ova ideja pokazala se neuspešnom. Zbog finansijske propasti odlučio je da na aukciji sve proda, uključujući i svoje instrumente.

Zbog svog oboljevanja od sifilisa, gubi glas 1838. godine, a nakon dve godine umire u Nici. Zbog ozlogašenog nadimka, Đenova je odbijala da ga sahrani u katoličkoj crkvi, a cela stvar se zakomplikovala kada je odbio da ispoveda pre smrti. Posle četiri godine telo mu je preneto u Đenovu, ali su ga tek 1876. godine sahranili u Parmi.

Autor: Isidora Simić

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *