Znate onu izreku „Ili si s nama, ili si protiv nas“, ona je idealan primer za katastrofu iz I svetskog rata koja je postala prva direktna pretnja čocečanstvu. Rat je jako dugo tretiran kao rešenje za potpuni prekid sukoba i sticanje moći. Ako si najjači, onda si i politički neprikosnoven i tvoja titula će ostati netaknuta. Tako i danas, zemlje teže da u svojim rezervama imaju hemijsko i nuklearno naoružanje koje će im omogućiti bezbednosni i vojni status moći.
Ukoliko je vojno postrojenje jako i poseduje oružje koje može da nanese veliku štetu svetskih razmera, javlja se svest globalnog stanovništva da sa tom zemljom ne treba da se kači.
Prvi svetski rat bio je prvi globalni totalni rat, sve velike sile tog vremena su učestvovale u borbi podelivši se u dva tabora tj. dva bloka. Ovde države učesnice nisu ratovale zasebno, svaka za sebe, već u grupi. Ulaskom u novu fazu, svet se suočio sa drastičnim promenama, ni ne slutivši kakve će posledice imati. Rat za koji se mislilo da će trajati kratko, ispao je rat bez presedana, borba koja se toliko odužila da je kraj postao nezamisliv.
Bitka za bitkom, probudila je glad velikih zemalja da izađu iz ovog rata kao apsolutni pobednici. Nije bilo dovoljno što su bombe letele svuda po bojištu, niti što su puške nišanile svoje neprijatelje, ni tenkovi koji su uništavali sve što je stalo pred njih. Da bi bio imperator moraš biti svestan gubitka, ali ukoliko tretiraš
gubitak kao nužnu odbranu i koletaralnu štetu sasvim je sigurno da možeš nagovoriti i druge da učestvuju u tvojim ludostima.
Opšte poznata činjenica je da Nemačka kao zemlja iza sebe ima jako složenu i kompleksnu istoriju ratovanja, što između sebe i svog naroda, tako i na međunarodnom planu gde je bila akter mnogobrojnih sukoba koji su uticali na današnju sliku i geografsku kartu Evrope.
Pušku je zamenio hemijski otrov koji je imao jače dejstvo i učinak od bilo kojeg vatrenog oružja.
Iperit je originalno bio nazvan LOST u čast naučnicima koji su razvili metod za produkciju u velikim razmerama za Nemačku imperijalnu armiju 1916. godine. Kada bi se otrov smesio unutar granate bilo je dovoljno samo 3 minuta da se rasprši, izazivao je plikove na koži i plućima. Telesna temperatura bi išla iznad proseka za normalnog čoveka, tada bi se upadalo u komu ili bi organi počeli da otkazuju izazivajući direktnu smrt.
I svetski rat je prekršio skoro sve konvencije koje su se ticale ratovanja, 15 godina pre početka rata Haškom konvencijom je strogo zabranjeno korišćenje i upotreba bilo kakve vrste otrova u ratne svrhe. Međutim, kako to obično biva, svaki dogovor je pao u vodu. Prvi smrtnonosan napad izveden je kod belgijskog grada Ipra, ceo front je bio prošaran rovovima koje su vojnici iskopali kao zaštitu od direktnog napada protivnika. Nemci su duž fronta od 6 km, 22. aprila 1915. godine pustili 170 tona otrova. Vojnici su bili u šoku, prekrivali su svoje lice krpama, čarapama ili delovima svojih uniformi koje su bile natopljene urinom koji je ublažavao efekat. Međutim svaka otvorena izloženost otrovu je ostavljala posledice, ljuštenje kože, na osetljivim delovima i sagorevanje, a plihovi su bili sastavni deo cele procedure.
Franc Haber koji je kasnije proglašen za Nobelovca, stvorivši gas maske koje nuliraju gas i neomogućavaju mu da dođe u kontakt sa licem, bio je učesnik u stvaranju ovog hemijskog oružja. Njegova supruga je izvršila samoubistvo kada je shvatila da je njen suprug odgovoran za smrt 5 hiljada francuza i masovno trovanje stanovništva kako tokom rata tako i posle njega.
Ali prava ironija leži u tome da su se baš njegovim izumom nacisti služili u koncentracionim logorima koji su namenjeni za masovno istrebljivanje
stanovništva, kako bi ubili sve svoje neistomišljenike i „prljav narod“ među kojima su se našli baš dalji rođaci ovog naučnika. Pa ko će koga ako neće svoj svoga. Smatra se da je tokom rata stradalo od otrova 90 hiljada vojnika, a trovanje je preživelo više od 1 200 000 vojnika.
Jedan vek kasnije, kada je situacija pod kontrolom, ili se bar tako čini, možemo se samo nadati da će velike artiljerije nastaviti da krase vojna postrojenja i skladišta, bez skorog susreta sa javnim mnjenjem.
Autor: Sanja Petkov
