Nepravedno zaboravljeni srpski velikan Pavle Riđički samouvereno je koračao ispred svog vremena. Čovek koji je u devedesetoj godini života sve svoje profesije ostavio po strani i postao svetski putnik. Ostaće upamćen kao prvi Srbin koji je zakoračao na severni pol i zavirio u unutrašnjost piramida u Egiptu odakle je svom narodu poslao prvi primerak mumije koji se čuva u posebnom odeljku Narodnog muzeja.
ŽIVOPISAN ŽIVOT
Dok je Marija Terezija vladala Austijom, Pavlovi preci došli su iz Sente u jedno banatsko selo Mokrin. Tu je 1804. godine rođen ovaj dečkić u porodici uglednih sveštenika i advokata, pa se i od njega očekivalo da krene istim stopama. Pošto je izabrao kao buduću profesiju da bude pravnik, zaputio se sa 21. godinu na dvogodišnju akademiju prava u Bratislavi. Posle uspešnog svršetka studija, postaje ugledan advokat i staratelj maloletnog Jovana Nakoa. Njega će Pavle kasnije da odgaji u srpskom duhu i da ga oženi sa ćerkom bogatog srpskog trgovca iz Trsta. Za uzvrat, Jovan će svog bivšeg negovatelja i prijatelja nagraditi sa 100.000 forinti od kojih će Pavle kuputi veleposedno imanje Skribešće u Rumuniji zajedno sa vlastelinskim zvanjem – Pavle Riđički plemićki od Skribešća.
Pod ovim nazivom biće upisan kao jedan od osnivača Matice srpske 1837. godine i aktivni učesnik u kulturnom životu Srba u Pešti. Kroz svoju profesiju i zalaganje za svoj narod postaje aktivni član Ustavotvornog odbora Vojvodine srpske, a u maju iste godine izabran je za člana Glavnog odbora. Kasnije, 1849. godine, zbog straha da će biti prognan kao zakleti patriota od strane Mađara, odlazi u Beč sa suprugom Jelenom. Njihov novi bečki dom postaje oaza srpske pameti i politike, okupljeni oko glavne ideje takozvanog naciolnalnog buđenja i oslobođenja. Rado viđeni gosti bili su mu književnici Branko Radičević i Jakov Ignjatović kojima je Riđički novčano pomagao, kao i slikar Stevan Todorović. Svakako najznačajniji gost bio je knez Miloš Obrenović koji je zbog svog prognanstva iz domovine našao utočište u Beču. Kornelija Stankovića, koji postaje prvi srpski kompozitor, Pavle Riđički i njegova žena Jelena uzimaju za sina, jer nisu mogli da imaju svoju decu. Oni su ga gledali kao svoje dete da bi ga kasnije izveli na pravi put pružeći mu najkvalitetnije školovanje u inostranstvu ne sluteći da će jednog dana postati najistaknutiji kompozitor svih vremena.
Kroz istoriju i njegovu biografiju provlače se elementi da je bio učesnik Blagoveštanskog sabora u Karlovcima, veliki filantrop te da je odlikovan austrijskim ordenom Gvozdene krune od kralja Granc-Josifa I, a od Njegovog veličanstva Srpskog kralja Milana Obrenovića I Takovskim krstom.
OD EVROPE, SEVERNOG POLA I AFRIKE
Pošto je većinu svog života proveo na relaciji Zemun, Pešta i Beč postao je zaljubljenik u stranu kulturu. Obilazio je uglavnom Evropu i njene veće gradove upijajući svaki manir i umetnost koju nije mogao da vidi na našim prostorima. Seriju svojih najudaljenih putovanja Riđički započinje u poodmaklom životnom dobu tj. od svoje 81. do 83. godine. Dok su ljudi u njegovim godina stacionirani u svojim domovina moleći se za bezbolnu smrt, on je odlučio da krene na put oko sveta ne želeći da propusti ono što priroda stvara i što je istorija ostavila narodu u imanet.
Za dve godine, Pavle je proputovao Italiju, Francusku, Švajcarsku, Nemačku, Dansku, Švedsku i Norvešku gde je dostigao Severni rt – Nordkap i Hamerfest poslednje varoši u svetu! Na bliskoistočni put krenuo je 17. novembra 1887. godine iz Budimpešte, odakle se preko Italije otiskuje parobrodom ka Egiptu. Sedeći na krovu prekookeanskog parobroda, Pavlu Riđičkom svi su se divili. Divili su se obrazovanom i vitalnom starcu koji je odlučio da ostatak života živi po formuli – istraživati i upoznati.
Prvi srpski turista u Egiptu zaputio se u Kairo gde obilazi grad, starine, drevne hramove i faraonske grobnice. Na pijaci u Luksoru kupio je delove ruku ženske mumije, a zatim i celu mumiju sveštenika Nesmina koji je poštom poslao za Beograd namenivši je svom narodu. Pavle je želeo da Srbija ne kaska za ostalim država i želeo je da duh Egipta prenese u Srbiju. Odatle odlazi u Izrael gde stiče titulu hadžije, zatim u Palestinu i Siriju. U Evropu se vraća preko Turske i Soluna pa nazad do Beograda gde se njegovo putovanje završava 1888. godine.
Njegova prosvetiteljska i kulturna misija trajala je do pred sam kraj života. On je svom narodu poklonio vredan egipatski eksponat i ostavio zabeležene autentične putopise sa svojih putovanja.
Umro je u dubokoj starosti svog ispunjenog života u varoši Gorica 1893. godine, da bi njegovo telo bilo preneto i sahranjeno u rodnom Mokrinu 1894.
Nadamo se da će Pavle Riđički ostati zapamćen kao dugovečni i znatiželjni Vojvođanin i svedok-učesnik mnogih istorijskih događaja čije je glavno obeležje bilo borba za unapređenje i oslobađanje srpskog naroda od stranog uticaja.
Autor: Isidora Simić
