Reč je naravno o krunisanju kralja Stefana Dušana za cara i proglašenje patrijaršije.
Već sam pominjao kako je krunisanje proteklo i u kojim okolnostima. Ovde, biće razmatrano pitanje legitimiteta krunisanja, ekskomunikacije i anteme.
Legitimitet je i danas rasprava o kojoj koplja lome istoričari, ali i javnost, mada je pitanje informisanosti ove druge strane sasvim jasno. Ono što pada u oči jeste odobrenje da neko bude krunisan, tj. u ovom slučaju dozvola iz Carigrada, koje nije bilo.
Obraćao je se Stefan Dušan papi, takođe napomenuvši da će prihvatiti Uniju sa katoličkom crkvom, a papa je poslao legate da kralja i narod u katoličanstvo prevedu.
Naravno, kako to uvek sa Srbima biva, kralj se predomislio, a i hteo je samo korist, krunu i da se smatra novim vođom krstaškog pohoda, kao i zaštitnikom hrišćanske vere. To predomišljanje i odbijanje legata, verovatno i pod uticajem žene Jelene, papu je rasrdilo, tako da će budućeg srpskog cara nazivati šizmatikom, a teritorije će u nešto kasnijem periodu biti meta vernog mu sluge, ugarskog kralja.
Setimo se da je sporazuma sa Svetom Stolicom bilo i ranije, još 1217. kada je papa Honorije III krunu poslao velikom županu Stefanu Nemanjiću i da je isti krunisan za kralja po papinom blagoslovu. Naravno, presudan uticaj je bio vladareve druge žene, Ane Dandolo.
Kasnije, 1219. kada je Sava izborio autokefalnost srpske crkve i postavši prvi arhiepiskop, krunisao je nanovo svog brata Stefana Nemanjića po pravoslavnom obredu.
Što se Stefana Dušana tiče, prvo podigavši ruku, kao i njegov deda kralj Milutin na dvor u Carigradu i uzevši dobar deo teritorija, odlučio je da se proglasi i kruniše za cara, poput, na primer bugarskih vladara Simeona i Samuila. Problem je bio što ga je krunisati mogao isključivo patrijarh, jer je pitanje titule cara bilo vrlo opasno.
Zašto?
Vizantijski carevi su sebe smatrali rimskim carevima, jedinim, od Isusa Hrista određenim da upravljaju svojim i podređenim narodima.
Karlo Veliki je 800. godine krunisan kao car Rimljana, što je Carigrad dosta uznemirilo, uz to, vladare u Carigradu će ovi sa Zapada kasnije pogrdno nazivati „grčkim carevima“, što je za Vizantiju bilo katastrofalno.
Kasnije u 10. i 11. veku Simeon i Samuilo proglasivši se za careve, težili su tituli cara Rimljana, dok su Vizantinci mogli prihvatiti da neko bude car, ali ne i car Rimljana.
Tako da je i kod slučaja kralja Stefana Dušana bilo podozrenja. Da li i on pretenduje da bude car Rimljana, da li će napasti Carigrad?
Planirao je srpski vladar napad, no bez flote Carigradu se ništa nije moglo, a Veneciji kojoj se obratio za pomoć, nije bila spremna da njen uticaj u Vizantiji opadne i da se stvori moćno Srpsko carstvo, a da Vizantija nestane.
Okolnosti su, kao što vidite, naterale kralja da se proglasi, a zatim bude krunisan od strane patrijarha kog je on uzdigao na taj čin, a srpsku crkvu na rang patrijaršije.
Patrijarh Kalist je, ponoviću, samo ekskomunicirao cara i patrijarha, anateme nije bilo, što se do skoro mislilo i misli.
Da li je legitimno došlo do proglašenja patrijaršije. Sigurno da ne. Ali pitanje, kada bi vaseljenski patrijarh to dozvolio je i dovelo do toga da Stefan Dušan sam proglasi patrijaršiju.
Uzmimo primer uzurpatora Jovana Kantakuzina, koji se proglasio za cara, a kasnije sasvim legitimno vladao u Carigradu.
Vizantija nije mogla sama da sredi sopstveno pitanje legitimiteta, a kamoli više da učini po pitanju srpskog cara.
Jedno je šta su u Carigradu smatrali, a drugo je šta je bila realnost. Smatranje da su to samo njeni podanici i da će biti vraćeni u okrilje države, pokazali su se iluzijom. Vizantija nikada više nije imala moć kakvu je imala, na primer za vreme Manolja Komnina, koji je bio gospodar života i smrti velikog župana Stefana Nemanje.
Situacija je 1346. bila mnogo drugačija, da ne kažem obrnuta.
Legitimno krunisanje i uzdizanje na rang patrijaršije? Moje mišljenje je da legitimno važi kada imate jačeg od sebe, a kada ste pobednik, vi odlučujete šta je legitimno. Uostalom, istoriografija pamti i beleži carstvo i patrijaršiju, koja i danas postoji.
Autor: Miloš Simeunović
