Na današnji dan rođen je Josif Pančić, otac srpske botanike i srpskog planinarstva, čije ime nose endemična vrsta balkanskog četinara, Pančićeva omorika, i najviši vrh Kopaonika, Pančićev vrh.
Više od dva veka dele nas od rođenja najpoznatijeg I najsvestranijeg Srpskog naučnika 19. veka, Josifa Pančića. Osvrćući se unazad na njegov život I rad, danas oživljavamo uspomene na početak naučnog entuzijazma I uspostavljanje institucije važne za nacionalni identitet novooslobođenog načelstva Srbije.
Pančić je rođen u selu Ugrini kod Bribira, u Vinodolu, 17. Aprila 1814. Godine, kao četvrto dete majke Margarite I oca Pavla. Osnovnu školu učio je u Gospiću u Lici, a gimnaziju u Rijeci. Ljubav prema prirodi, posebno biljkama, obeležila je njegovo detinjstvo I od tog nežnog doba isto je trasiralo tok daljeg života. Svoje prve biljke sakupljao je u rodnoj Lici I na planini Velebit. Velika žudnja za znanjem prirodnih nauka dovele su ga do studija medicine u Pešti, gde je stekao osnovno obrazovanje iz botanike na fakutetu medicine, predstavljajući doktorski rad ‘’Taxilogia Botanica’’.
Nakon što se suočio sa neizvesnošću lekarskog života – imao je malo pacijenata, uglavnom siromašnih, neko vreme je živeo od podučavanja dece, sve vreme istražujući i upoznajući floru Banata, u kojem je bio lociran.
Put I potraga za poslom vodili su ga od Like preko Beča, gde je upoznao Vuka Karadžića, koji ga je pozvao da dođe u Srbiju i potraži posao lekara, pozivajući se na njega.
Kada je 1847. konačno dobio lekarsko nameštanje u Jagodini, imao je priliku da upozna prirodu i ovog dela zemlje. Krajem godine se preselio u Kragujevac, gde je postao okružni fizikus. Uskoro je zatražio i srpsko državljanstvo, koje je dobio sedam godina kasnije.
Nakon što je već istraživao Avalu i okolinu Beograda, zbog novog posla je imao priliku da obiđe Šumadiju. Popeo se na planine Rtanj, Ozren, Crni vrh, a tokom svojih putovanja i Karpare.
Selo Đurići na planini Tari, mesto gde je Pančić otkrio omoriku, izvor:wikipedia
Ispitivao je lekovitost Bukovičke, Aleksinačke i mnogih drugih banja, i postao neprikosnoveni poznavalac srpske flore.
Po prvi put je posetio planinu Kopaonik 1851. godine, u koju se zaljubio. Posebno je voleo njegov vrh, jer je, kako je rekao, odatle mogao da vidi celu Srbiju.
Kako je važio za najboljeg poznavaoca flore Srbije, 1854. godine je postao redovni profesor u Liceju, prvoj višoj školi u Srbiji. Osim botanike, predavao je zoologiju, mineralogiju, geologiju i agronomiju.
Danas se njegov herbarijum, koji je predao 1860. Godine Velikoj Školi, čuva u Botaničkoj bašti u Beogradu, što je zapravo bilo delo I zamisao ovog velikog naučnika.
Pančićeva Omorika, Izvor: wikipedia
Josif Pančić posvetio je četiri decenije predanog rada u Srbiji. Bio je prvi akademik, prvi predsednik Srpske kraljevske akademije, što je najveća naučna ustanova u Srbiji, rektor Velike škole, član Državnog saveta, upravnik rezervne vojne bolnice Srpskog društva Crvenog krsta kao poslanik i potpredsednik Skupštine Srbije.
Pančić je 1855. po prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara – omorika. Deset godina kasnije, došao je u posed dve njene grane.
Trebalo je da prođe još deset godina da na planini Tari, u zaseoku Đurići, 1. avgusta 1877. pronađe do tada nepoznati četinar, koji je po njemu dobio ime – Pančićeva omorika (Picea omorika).
Pančićeva Omorika, izvor: Wikipedia
Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta. Među njima je i Natalijina ramonda.
Pančić je ostao svim srcemposvećen svom pozivu i čuveno skroman. ‘’Samo sam radio svoj posao’’, bio je njegov odgovor na bilo kakav kompliment.
Koristio je sve svoje pohvale I znanje da osigura svoj narod I svoju zemlju, čije je prirodno bogatstvo u to vreme bilo malo poznato. Drugim rečima, svojim trudnom uspeo je da stavi Srbiju na značajnu poziciju, pored ostalih kako Evropskih, tako I Svetskih zemalja, te je ona danas predmet proučavanja bogatstva I raznolikosti biljnog sveta kojim raspolaže.
Kažu da je do samog kraja, dok je bio u postelji i dalje govorio o biljkama. Često je citirana misao koju je tada izrekao o flori: “polje za rad široko, ali je poslenika na njemu malo.”
Preminuo je 8. marta 1888. godine u Beogradu. Njegove posmrtne ostatke su 1951. SANU i planinari Srbije preneli u mauzolej na vrhu njegovog voljenog Kopaonika, i ostvarili naučnikovu želju da tamo bude sahranjen. Od tada, vrh ove planine nosi ime Pančićev vrh.
Na mermernoj ploči Pančićevog groba, na vrhu Kopaonika, stoji poruka:
“Ostvarujući zavet Pančićev prenosimo ga da ovde večno počiva.
Objavljujemo njegovu poruku upućenu srpskoj omladini da će tek dubokim upoznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu.
7.VII 1951. Srpska Akademija nauka i umetnosti u Beogradu, Planinarski savez NRS”.
Autor: Nela Baroševčić
