Poznato je da je Čehoslovačka bila sovjetski satelit i deo komunističkog lagera, sve do urušavanja istog.
Na vlast pred Praško proleće 1968. dolazi Aleksandar Dubček, socijalista, koji je imao ideju liberalizacije trenutnog paternalističkog sistema, ali nije pomišljao na ukidanje socijalizma, što bi svakako, u tom trenutku, bilo nepromišljeno.
Sovjetski savez je uvideo šta Dubček, Smrkovski i ostali vodeći ljudi rade u Čehoslovačkoj. Ukidanje cenzure, uticaj destaljinizacije, faze i u koju je zapao SSSR nakon dolaska Nikite Hruščova na vlast. Sve te slobode zabrinjavale su Moskvu.
Pored sloboda, Moskvu su brinuli scenariji iz Mađarske 1956. i Poljske, gde su pokušani udari i oslobođenje zemlje od uticaja matice i izalazak iz lagera.
Moralo je se odmah nešto preduzeti. Na ruku Sovjetima je išlo što se tokom mađarske i poljske krize i represija koje su Sovjeti u tim državama činili, niko iz međunarodne zajednice nije umešao, smatrajući da je to stvar komunista i da nije vreme da se komunizam ruši, jer Moskva se i dalje mogla ponositi silom koju ima.
Sovjeti su smislili kako da izvedu umirivanje strasti. Prvo i tradicionalno usledile su pretnje Dubčeku, naravno, na diplomatski način, a zatim su glasila u SSSR-u krenula da satanizuju novo praško rukovodstvo, čime se pripremala atmosfera za ono što će uslediti.
Pošto ništa nije pomoglo, Sovjeti predlažu održavanje vojnih vežbi Varšavskog pakta tokom jula 1968. u Čehoslovačkoj, da bi nakon završetka vežbi ostali tu i zaveli red, mada, jesu ostali, ali red odmah nije zaveden.
Došao je avgust, trupe Varšavskog pakta su i dalje bile u zemlji, a to je izazvalo kontraefekat i masovne demonstracije. Suprematija SSSR-a bila je dovedena u pitanje.
Nije bilo dovoljno što je Pakt prisutan, Sovjeti šalju i svoje trupe u Čehoslovačku, jer Pakt ne može tek tako reagovati protiv zemlje koja je njegov član, prosto, time bi se poljuljala pouzdanost i karakter Pakta.
Ono što je još plašilo radikalne komuniste jesu posete Josipa Broza Tita i Nikolaea Čaušeskua Pragu, avgusta 1968, što je Moskva okarakterisala kao novu Malu Antantu, a Titov uspeh 1948. protiv Informbiroa, bio je još jedan razlog za strah. Dok, Čaušesku, često optuživan da vodi nacionalni socijalizam, takođe je bio pretnja, ali za njega trenutno nije bilo vremena.
Ulazak sovjetskih trupa izazvao je pravi revolt, protestanti su upoređivali ovu intervenciju sa nacističkom okupacijom, a vojnike su oslovljavali Rusima i pozivali ih da napuste Čehoslovačku i idu kući. Verovatno najupečatljivije scene jesu kada masa naroda opkoljava sovjetske tenkove i penje se po njimandok se oni ne trude da stanu.
Postoje mnogi audio-vizuelni izvori, vrlo lako dostupni, a i tekstovi o ovom događaju.
Dubček i rukovodstvo su uhapšeni, pa su morali a sačekaju neko bolje i liberalnije vreme za akciju.
Zapad je se oglašavao, pesme (Bitlsi, Seks pistolsi…), filmovi (često mešani sa audio-vizuelnim izvorima) i javne osude ove intervencije, ali dubljeg mešanja nije bilo, iz istog razloga kao i sa Poljskom i Mađarskom.
Izgleda da je prva zemlja koja je uspela da se izvuče iz čeličnog zagrljaja SSSR-a, bila Jugoslavija, još 1948. godine. Mada, i one koje su se izvukle mnogo kasnije, imaju danas bolji geostrateški položaj nego sve zemlje nekadašnje Jugoslavije (pritom, fokus je na zemljama Evrope).
Konačno, Praško proleće je bila uvertira za raspad komunističkig lagera, Varšavskog pakta i domino efekta koji je na kraju zadesio i maticu tj. Sovjetski Savez.
Autor: Miloš Simeonović
