Pored svakog velikog imena u istoriji stoji i velika nesreća ili veliki doprinos društvu. Neizbežno je da će nešto stajati kao opis pomenutog imena. Tako i pored čuvenog Titanika stoji priča sveopšte poznata istoriji, na veliku žalost njegovih putnika ta priča je tragična.
Danas beležimo tačno 109 godina kako je Titanik napustio talase i za zauvek postao deo morskog tla.
Priča o ovom brodu odavno je poznata ali nikako njeno ponovno pominjanje u javnosti ne umanjuje njenu veličinu i senzaciju. Tako ćemo se danas još jednom prisetiti moćnog plovila kome su bile predodređivane mnogobrojne plovidbe.
Titanik je izgrađen u Belfastu između 1909. i 1911. godine u brodogradilištu “Harland i Vulf“. Pri izgradnji ovog morskog giganta, na vrlo dramatičan način, 2 radnika su preminula a 246 imala su lakše i teže povrede. Brod je dizajniran tako da zaseni protivničku kompaniju svojom mogućnošću u količini prevoza putnika i brzini njihovog prevoza. Posedovao je 4 dimnjaka radi estetike, samo 3 bila su funkcionalna. Bio je opremljen svim potrepštinama za užitak u putu potreban prvoj klasi.
U te svrhe na njemu su se nalazili električna kada, rimska kupatila, opijum već odavno zabranjen, najmodernije sprave potrebne za telesni trening i mnogo drugih potrebnih i nepotrebnih predmeta.
Zajedno sa putnicima na Titaniku su se nalazila određena velika slikarska dela , kasnije prodata za enormnu količinu novca.
Takođe, kao svoj cilj , osim prevoza putnika, Titanik je bio jedan od brodova koji su imali ugovor sa Kraljevskom poštom da prenose pisma i određene predmete.
Iako zapamćen kao brod koji je svojim putnicima pružao u njihovom kratkotrajnom putovanju sve moguće pogodnosti, Titanik je bio košmar za putnike niže klase.
Članovi treće klase bili su primorani da dele dva kupatila na stotine putnika, za njih nije bilo jastučnica i čaršava, hrana koja im je bila poslužena nije se mogla uporediti sa hranom danom prvoj klasi. A sam proces spašavanja pri potonuću za članove niže klase je bio nepostojeći. Među poznatim pričama izdavajaju se one gde su ovi putnici bili zaključani pregradnom kapijom kako u čamcima za spasavanje ne bi zauzimali mesta bogatašima, i priča kako im je bilo dopušteno da dođu do palube i redova za ulaz u čamce za spasavanje. No osim pravila prvo žene i deca, važilo je i pravilo prvo bogataši pa ostali.
Na veliku žalost prisutnih putnika sa Titanika se mogao spasiti samo onaj ko je imao da plati svoj život u datom trenutku. Što od 1800 putnika, koliko je brojao brod, svega 600 i nešto je uspelo da preživi.
Internet broji mnogobrojne priče o herojstvima raznoraznih koji su dali svoj život zarad tuđeg ili koji su spasli i svoj i život nekolicine sa ovom istorijskog kruzera. Da li su priče istina ili ne pitanje je bez 100% tačnog odgovora ali jedan od najverovatnijih jeste onaj koji nam daje kustos muzeja posvećenog Titaniku u Halifaksu u Kanadi, “Život su spasili samo oni koji su za to u trenutku nesreće imali da plate za isti. Čak i neki milijarderi prisutni na brodu su zajedno sa njim potonuli jer nisu imali ništa vredno što bi im omogućilo da prežive.“
Koliko god nam zvučalo surovo da su ljudi ovako postupali i time probušili naš roze balon ugodnosti napravljen od humanih priča koje kruže internetom i novinskim člancima ovo je zapravo istina. Život kakav smo stvorili zasnovan je na novcu, pohlepi, gramzivosti i zavisti i svakodnevno nastavlja da se vodi ovim načelima kao osnovnim i time izjava da su preživeli samo oni dovoljno imućni nimalo nije neobična, zapravo je jedan od naših odraza kao društva.
Čak i sam Titanik, kao što sam već pomenula, napravljen je kako bi zasenio konkurenciju svojom veličinom i količinom utrošenog novca, ne iz iskrene želje da se što većem broju ljudi pruži ugodan prekookeanski put u tada obećanu zemlju, tj. Ameriku.
Kako tada je život dat dovoljno novčano opremljenima tako je njihov život nastavljen danas eksploatacijom ostataka sa broda kojom se bavi kompanija koja u svom posedu ima čak 5500 predmeta sa Titanika. Mnogobrojni su životi izgubljeni, veliki broj nije ni zabeležen ali još je veći priliv novca koji žrtve velike tragedije donose vlasnicima kompanije.
Parola kojom paradiraju vlasnici jeste da su oni posrednici koji čuvaju izgubljene živote od zaborava kao i priču o petodnevnoj plovidbi sa svim propratnim detaljima.
Po logici određenih istoričara potonuće Titanika svrstava se u kraj jedne ere. Poput eksplozije cepelina Hindenburg ili tragedije u Černobilu, ova tragedija smatra se prekretnicom između perioda života kakav se vodio do Prvog svetskog rata.
Još jedna zanimljiva činjenica o ovome brodu jeste da nije imao svoje “krštenje“ , odnosno teranje loše sreće pred put razbijanjem staklene flaše. Možda je baš to razlog zašto mornari nisu ugledali ledenu santu čitavih 30 sekundi ranije, koliko se govori da je bilo potrebno da bi se brod spasao.
O ovom legendarnom brodu se tkaju mnogobrojne priče, istinite, polu istinite i potpuno lažne. Sve one kruže našim glavama već 109 godina i iako se možemo opredeliti za najprihvatljiviju verziju u koju ćemo verovati to nije ono što je prevashodno jer legenda će živeti dokle god mi o njoj budemo nastavili da pripovedamo.
Foto by: Pinterest
Autor: Kristina Arsić
