Drugi dan Pravoslavnog Uskrsa, bombe odjekuju, avioni kruže ostavljajući porodice zatvorene u svojim domovima da iščekuju sledeći napad, gde će naredni projektil biti ispušten, i šta je sledeće na udaru? Scene koje nijedan film ne može da oživi u potpunosti, u jednom momentu pred tobom je slika porodice koju želiš da sačuvaš, a u sledećem trenu te nema, pepeo sada grli tvoja domovina.
Pravi krvavi Uskrs
- aprila 1999. godine avion NATO pakta ispalio je dve rakete i pogodio putnički voz koji je u to vreme prolazio preko železničkog mosta na Južnoj Moravi u Grdeličkoj klisuri. Voz pun civila, roditelja sa malom decom, mladih ljudi koji su sa iščekivanjem čekali da se vrate svojim porodicama, pogodio je projektil koji je raspršio nečije snove, nadu i život. Prema prvim podacima kada se napad odvio, pronađeno je 9 leševa, 4 dela ljudskog tela, dok su ostali nestali, I danas nikada nisu pronađeni. Za vreme bombardovanja nije se vodio popis putnika koji ulaze u voz, te se stoga nikada nije ni saznalo koliko je ljudi tada poginulo, Ali pretpostavlja se da je život izgubilo 55 ljudi.
Na početku agresije, cilj uništenja bila su vojna postrojenja, kako vojska Jugoslavije ne bi mogla da pruži adekvatnu odbranu, gađane su velike
saobraćajnice, od toga je najviše mostova, a kasnije kako se stanje zahuktavalo meta su postali i ekonomski centri, zgrade koje su u sastavu javnih medija, bolnica, škola, i mnogo civilnih objekata. Možda su rakete i bombe 76 dana kasnije utihnule, ali rat se i dalje vodi. Oštećena infrastruktura, ekonomija i privreda i danas vode bitku.
Iz NATO aviona su ispaljena četiri projektila, dva su pogodila voz, a dva su pala na drumski put u blizini. Prvi projektil koji je pogodio voz uništio je lokomotivu i prvi vagon koji se automatski odvojio od ostatka voza, drugi nazvan od strane pilota “slučajni incident” pogodio je treći vagon, koji je sa sobom povukao i četvrti, zalepivši ga za šine. Most koji je prema rečima komandanta NATO alijanse bio meta napada nije uništen, niti se urušio.
Kasnije je oformiran Jugoslovenski međunarodni Tribunal koji je ocenio napad kao nenameran, ovo je izazvalo bes ne samo srpskog naroda, već i drugih država koje su opisale ovaj slučaj u najmanju ruku kontraverznim i bespotrebnim kršenjem pravila vojnog ratovanja.
Gubitak ne može da nadomesti nijedan drugi osećaj, ni izvinjenje, ni pronalazak krivca nisu dovoljni, život je ugašen i sada je ostao samo žal i pomirljivost sa situacijom.
Šta bi sve dali kada bi znali za koga su stvarno učinjena dela o kojima se javnosti govori da su učinjena za domovinu?
Autor: Sanja Petkov
