Vlajko Stojiljković jedan od osnivača Socijalistčke partije Srbije, član glavnog odbora Socijalističke partije Srbije i predsednik Okružnog odbora Socijalističke partije Braničevskog okruga. Bio je srpski političar , poslanik Savezne Republike Jugoslavije i ministar unutrašnjih poslova u vladi Mirka Marjanovića od 1997.godine do oktobra 2000.
Posle oktobarske promene vlasti u Socijalističkoj partiji Srbije malo ko je mario za Stojiljkovića. Nakon 5.oktobra, Vlajko Stojiljković je podneo ostavku na funkciji republičkog ministra, ali je zadržao kao predstavnik Socijalističke partije Srbije, mandat poslanika u Veću republika Savezne skupštine Jugoslavije. 11. Aprila 2002.godine pucao je sebi u glavu, na očigled svih prisutnih novinara, čuvara, poslanika, na ulazu u zgradu Doma Skupštine Srbije. Na dan kada je usvojen zakon o saradnji sa haškim tribunalom. Maja 1999. Godine tužilac tribunala u Hagu Luiz Arbur je podigla optužnicu protiv Vlajka Stojiljkovića i drugih visokih srpskih državnika za zločine tokom rata na Kosovu i Metohiji. Tokom rasprave o žalbi na prvostepenu presudu Vlastimir Đorđević, načelnik resora javne bezbednosti MUP-a Srbije , je priznao da su na Kosovu počinjeni zločini nad albanskim civilima i on se tom prilikom izvinio žrtvama. Pritom, izjavio je da je za zločine saznao tek nakon što je u Dunavu kod Tekije nađena hladnjača sa leševima i nije mogao da se usprotivi Stojiljkoviću u prikrivanju zločina tajnim pokopavanjem u masovne grobnice.
Kao bivši ministar policije doživeo je neprijatnosti i prilikom organizovanja tzv.narodnih straži ispred Miloševićeve kuće na Dedinju, pre nego što je bivši predsednik SRJ uhapšen krajem marta. Prema nekim novinskim natpisima iz tog vremena deo narodnih stražara nije ga gledao sa previše simpatija.Lokalni partijski funkcioneri optuživali su ga da je najodgovorniji za gubitak vlasti. Tvrdili su da je do izdaje došlo pre svega u policiji, da je vlast prepuštena bez borbe. Optuživali su ga za nesposobnost i nedoraslost situaciji. Očevici kažu da je Vlajko sve to satima slušao i zapisivao, na prvoj sednici GO-a odbora stranke poslu gubitka vlasti. Njegovo odgovor na sve to bio je, da nije „baš sve tako crno“. Primetio je kako su „eto, baš juče konstituisani novi lokalni organi vlasti“ u njegovom Braničevskom okrugu.
Vlajko je rođen 1937.godine u Maloj Krsnoj, opština Smederevo . Otac mu je bio stolar, gvožđar i botaničar. Osnovnu školu završio je u Maloj Krsnoj, gimnaziju u Požarevcu. Diplomirao je na pravnom fakultetu u Beogradu. Karijeru je počeo u gradu mladosti- Požarevcu. Započeo je kao sudski pripravnik u Opštinskom sudu u Požarevcu. Ubrzo je prešao u policiju i postao načelnik SUP-a Požarevac. Od 1978. do 1982.godine, Vlajko je bio predsednik izvršnog saveta Skupštine Požarevac. Jedno kratko vreme bio je i upravnik kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu.
Tog kobnog 11.aprila, pre 19 godina, na stepenicama ispred zgrade tadašnje Skupštine SRJ, Stojiljković je izvršio pokušaj samoubistva. Dva dana kasnije preminuo je u Urgentnom centru u Beogradu. Filip Stojanović, bivši poslanik SRS, je prisustvovao poslednjim trenucima života nekadašnjeg ministra policije. Izjavio je kao je Stojiljković stalno ponavljao kako hoće sebi da oduzme život, međutim nikada ga nije ozbiljno shvatio. Tog aprila, Stojiljković mu je neposredno pre samog čina dao tri koverte, gde je jedna bila za njega, druga za novinare i treća za Šešelja. Tri koverte su bila oproštajna pisma. Nesrećna sudbina bivšeg ministra policije praćena je i samoubistvom prve supruge Jelisavete koja se obesila u podrumu stambene zgrade u Požarevcu. Stojiljkovićev sin Vladimir se 2004. godine ubio u svom stanu na Bulevaru Mihaila Pupina na Novom Beogradu. Od četvoročlane porodice Stojiljković, ostala je samo ćerka Sandra.
Vlajko Stojiljković je sahranjen 16.aprila na Starom grobllju u Požarevcu. Sahrani je prisustvovalo oko 1500 ljudi među kojima su bili, Mirko Marjanović, Zoran Anđelković, Uroš Šuvakovć, Vojislav Šešelj Milovan Bojić i Mirjana Marković.
Autor: Marija Jovičić
