ŽAK PREVER: Tvorac najlepše poezije Sveta

Kultura

“Prever je nežni prijatelj zaljubljenih, sirotih, poniženih, pesnik uličnih klupa i gradskih vrtova, melanholičnog i nasmejanog sveta.. On je pesnik najširih narodnih masa..”

Pjer de Boadefr, kritičar

 

Na današnji dan, 11. Aprila 1977., preminuo je Žak Prever u 77. godini života.

 

Rodjen je 4. Februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgradju na ivici Bolonjske šume. Bio je anarhista, odmetnik i sanjar, a u svojoj humanistički angažovanoj književnosti kritikuje društvo. Zapamćen je kao pesnik koji se od samog početka karijere s prezirom odnosi prema nametnutim životnim formama. Mrzeo je egoistični duh malogradjana, a uživao je jednostavnost u gestovima i jeziku, koju je i sam uneo u svoju poeziju. Poetika Preverovog stvaranja nije složena, a čak nije ni bogata motivima i jezičkim obrtima, ali je primer neponovljive svedenosti koja ostavlja snažan utisak. Pesnik jedinstvenog stila, slobodnog stiha, koji je rimu retko upotrebljavao. Rime namerno izbegava, kvari i menja. Ipak, ponegde se provuče koja, tek da podseti da ume i to, samo bira da isto ne čini.

 

Kako je bio svedok Svetskih ratova, upravo oni nalaze put ka tematici njegovih pesama. Na nesvakidašnji način pisao je o ratu, pa tako u čuvenoj pesmi “Barbara”, preko ljubavne scene dolazi do opisa rata i izgleda bombardovanog grada Bresta. Pored rata, svakodnevni život, ljubav i priroda česta su tema njegove poezije.

 

“Oh Barbara

Velika je svinjarija taj rat

I šta je sa tobom sada

Pod kišom od gvoždja

Vatre čelika krvi

A onaj koji te je stezao u zagrljaju

Zaljubljeno

Da li je umro, nestao, ili je još živ”

Barbara

 

Kako je u svojim pesmama često pisao o svakidašnjici običnog čoveka iz radničke klase, predgradjima i siromašnim, zabačenim delovima grada, Prever se koristi rečima svakodnevnog života za čije razumevanje ili tumačenje nije potrebno visoko obrazovanje ili pak bilo kakve škole. Njegove pesme monolog su običnog, prizemnog čoveka koji piše o ljubavi i osećanjima.

 

„Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk’o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!”

Adrijen

 

Ljubav je osnovna emocija, potreba, čulo i želja. U Preverovim stihovima se pronalazimo negde izmedju prve i poslednje strofe. Snaga njegovog stiha i opisi stvaraju gotovo filmske slike, u kojima se svaki pojedinac može prepoznati. On ih slaže kao cigle Berlinskog zida i ostavlja nas da čekamo neko bolje vreme u kojem ti isti zidovi neće postojati.

 

“Hiljade i hiljade godina

Ne bi bilo dovoljno

Da se opiše

Kratki sekund večnosti

U kome si me ti poljubila

U kome sam te ja poljubio

Jednog zimskog praskozorja

U Parku Monsuri u Parizu

U Parizu

Na zemlji

Na zemlji koja je zvezda”

Bašta

 

Kako je i sam bio umetnik i slikao kolaže, isto je veoma poštovao te je tako i dve svoje pesme posvetio čuvenom Pikasu. Pesma “Pikasova šetnja” jeste obožavanje njegove ličnosti ali isto tako i moderne umetnosti.

 

“Onda Pikaso
koji je prolazio tuda kao što prolazi svuda
svakodnevno kao kod svoje kuće
vidi jabuku i tanjir i zaspalog slikara.
Kako mu je palo na pamet da slika jabuku?
kaže Pikaso
i Pikaso pojede jabuku
a jabuka mu kaže hvala
i Pikaso razbije tanjir
ode smešeći se
a slikar iščupan iz sna
kao zub
opet se nađe potpuno sam pred nedovršenim platnom.”

Pikasova šetnja

 

Pored poezije, Prever je pisao i dramske tekstove, scenarije, šansone i kratke dijaloge. Njegov brat Pjer, koji je bio režiser, uveo ga je u svet filma. Neki od najpoznatijih filmova ovog velikog Francuskog umetnika jesu Deca raja, Obala u magli, Staklena bašta ljiljana, Kako glupa drama i mnogi drugi.

 

Kiša Žak Prevera uvek je crvene boje. Crvena je boja ljubavi i srca, krvi i rata. Preverova srca ratuju svojom krvlju. Rat ljubavi i krvi, u kojem ljubav uvek izlazi kao pobednik, a život ima ukus crvenih pomorandži i trešanja. Njegova poezija pronalazi se na mestima gde je niko nije tražio. Prever maše svojim perom i preti, naslanja nas u zid i primorava da verujemo. Uspeva da nas probudi, nauči da čekamo i tera da ne zaboravimo da volimo, jer ljudi su se nekada voleli. I ne samo to. Bili su obični ljudi.

 

Autor: Nela Baroševčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *