Istorijska nauka, samim tim i njena metodologija se poslednjih godina suočavaju sa predstavnicima jedne nove „škole“ tumačenja, mada je to prejaka reč, istorijskih događaja.
Naime, reč je o raspravi povodom teze da su Srbi narod najstariji, a predstavnici takvog shvatanja su Jovan Deretić, autor niza knjiga koji po njemu potvrđuju tu tezu, kao i pokojna Olga Luković-Pjanović. Svakako, postoji mnogo predstavnika i sledbenika tog tumačenja, ali izneo sam dva glavna.
„Srbi narod najstariji“, delo Olge Luković-Pjanović, baca u zasenak istorijsku metodolgiju i daje „dokaze“ o najstarijem poreklu Srba.
Valjalo bi napomenuti da nigde u svetu, sem jedno vreme u Rusiji i sa mnogo dužim trajanjem u Srbiji, nisu postojale slične teze o najstarijim Englezima, Francuzima, Grcima i slično.
19. vek u Srbiji, pogotovo kraj tog veka, jeste obeležen raspravama na tu temu i pobedom struje metodologije i istorijske nauke, u pravom smislu te reči, na čelu sa Ilarionom Ruvarcem.
Danas, teze o najstarijem narodu se vraćaju na velika vrata, pre svega u vidu Jovana Deretića, nekog ko se predstavlja kao svojevrsni stručnjak, a njegova „stručnost“ ne da nema veze sa istorijom, nego uopšte nema veze sa društvenim naukama.
Primeri kakve iznose ljudi, za koje iskreno smatram da ne žele dobro ni nauci i istorijskom pamćenju, već teže publicitetu ili su naprosto odavno raskrstili sa zdravom pameti, jesu krajnje bizarni. Od izvlačenja korena reči koje odgovaraju vrlo plitkoj logičkoj sposobnosti, do primera kako je Kanada nastala prilikom putovanja naših predaka „ka nadi“ ne verujem da može u umovima prosečno inteligentnih pa nadalje da izazove posebne turbulencije.
Zato im je i nadenut od strane profesora doktora Radivoja Radića, vizantologa i profesora na katedri za vizantologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i stručnjaka koji ima mnogo naučnih priznanja, naziv „novoromantičari“, čime ih poistovećuje sa duhovnim precima iz 19. veka.
U knjizi „Srbi pre Adama i posle njega“ profesor Radić iznosi niz stavova po pitanju Deretića, njegovih sledbenika, ali pre svega o temi koju oni potenciraju.
Najpre, Pjanović je bila lingvista, Deretić doktor mašinstva, a uglavnom ostali nikakve veze sa istorijom, a kamoli metodologijom, što treba uvek napominjati i odvajati, nisu imali i nemaju.
Retko koji istoričar danas ulazi u takve rasprave smatrajući ih nepotrebnim ili uzaludnim, ali takav pasivan stav je doveo do razbuktavanja plamena deformisanja istorije i prihvatanja samo onog što nam se dopada, bez obzira da li je tačno ili ne.
Postoji pregršt dela i jedne i druge strane, dela nauke se guraju u stranu, jer su manje zanimljiva i ne odgovaraju sujeti, ali i intelektualnom i mentalnom sklopu određene grupe. „Berlinsko-bečka škola“ kako navodi Deretić za Filozofski fakultet u Beogradu navodno beži od istine i truje svoje studente pričama iz Beča i Berlina.
Svi koji vole sopstvenu zemlju neće lagati zarad glorifikovanja sopstvene istorije. A zašto bi o srpskoj istoriji morali da lažemo, kad je ona sama po sebi velika i slobodno mogu reći, sjajna. Dok se nama plasiraju priče nestručnih lica i dok svet može da se smeje ovakvim izmišljotinama smatrajući pritom da nam je istorija nikakva čim moramo tako providno da lažemo, bilo ko ko ne zna dovoljno o nama, može samo da odustane od daljeg istraživanja i da ostalima priča samo negativno o našoj zemlji, što i jeste retorika već decenijama.
Zato, bolje i manje zanimljivo, a pouzdano nego netačno i bučno.
A da li će pobediti stručnost, u zemlji gde vrednosti opadaju, ostaje da vidimo.
Autor: Miloš Simunović
