odela svojstvena samo čoveku donela su kroz istoriju mnogo prolivenih suza i mukotrpne patnje. Svako od njih odnelo je živote opravdavajući se idealima koji su ga stvorili. No,kako istina i pravda uvek nađu put do površine, tako je mračna prošlost čuvenog Ante Pavelića ispalila hitac i sustigla ga.
Na današnji dan pre tačno 80 godina stvorena je NDH. Stvorena i vođena tako da sve što je imalo veze sa Srbima, Romima i Jevrejima mora biti “očišćeno”. Rukovodilac, Ante Pavelić, služio se mnogobrojnim monstruoznim idejama kako bi ispunio svoj cilj. Takav način nahođenja nadenuo mu je nadimak Balkanski Hitler.
Kako svako zlo mora jednom imati kraj tako je imalo i ovo. 10. april dan je koji pored tuge na njegov spomen nosi i radost. Današnji dan svoju veličinu ogleda u hrabroj, samoinicijativnoj misiji Blagoja Jovovića, u antentatu Ante Pavelića.
Put Blagoja Jovovića
Za gospodina o čijem se delu ništa nije znalo, postao je poznat i veličan 1998. godine kada je sa svetom podelio svoju ispunjenu samonametnutu misiju.
Blagoje Jovović bio je vojnik kraljevske vojske koji je nakon sloma zemlje, kao i mnogi drugi, poslat kući da iščekuje sutrašnjicu. Život mu je prolazio u skladu sa situacijom, imajući kakvu promenu samo zbog poziva vojničkog čina.
U vreme osnivanja NDH, Blagoje je učesnik u 13-julskom ustanku u Crnoj Gori.
Nešto što mnogi o njemu dugo nisu znali, jeste činjenica da je bio saborac partizana. Svoju službu promenio je nakon naređenja rukovodećeg da izvrši likvidaciju Baja Stanišića. Plan kojim su se partizani nadalje vodili njemu nije bio odobravajući pa je odlučio da se povuče sa svog vojnog mesta i prebaci u Četnike. Takav potez nimalo nije gledan blagonaklono zbog četničkih ločina vršenih oko Danilograda.
Blagoje, sada borac na strani četnika, nije doživeo istu sudbinu kao odred Baje Stanišića. Njega je put naneo u štab Jakova Jovovića, mornaričkog oficira, poznatog po tome da se 27. Marta, preko Radio Beograda, oglasio čitavoj zemlji kao kralj Petar Drugi i rekao da preuzima vlast.
Uz Jakova, Blagoje odlazi u Italiju u pregovaračku misiju približavanja saveznicima. Na svoje diplomatske nagodbe dobija odgovor kako se italjanska politika okrenula podržavanju Tita i partizana. Nakon ovoga, Blagoje se u svoju zemlju neće vratiti sve do 1998. kada će svojim nekadašnjim sunarodnicima doći da ispriča istinu.
Put ga je dalje naneo u Argentinu gde je život vodio obavljajući zanatske poslove, štedeći, do momenta prelaska u industrijalno stanovništvo.
Bekstvo pacovskim putevima
Mimo, još uvek svetu nepoznatog Blagoja Jovovića, na prostoru Balkana proces oslobođenja se nastavljao.
Pred ulazak Partizana u Zagreb, ozloglašeni Ante Pavelić beži odatle u Austriju. Kako je pored sebe imao mnoge istomišljenike, tako je imao i veliki sprektar mogućnosti gde i kako da se sakrije od suđenja.
U Austriji ga je na dalje mesto skrivanje sproveo sveštenik blizak ustaškoj vlasti Krunoslava Draganovića, sekretar Bratsva Svetog Jeronima u Rimu. U njegovom daljem prebacivanju učestvovao je i sam papa Pija 12.
Pod lažnim dokumentima, u maju 1946. Pavelić stiže u Vatikan.
Nešto kasnije, tokom februara 1947. Američki vojnici dobijaju nalog za hapšanje najvećeg ratnog zločinca Balkana, međutim ova akcija nije sprovedena jer jako bro za prvom stiglo je i drugo naređenje, pisano rukom, u kome je bilo navedeno da se Pavelić ne dira.
Koliko su bile daleke veze koje je imao Ante Pavelić ni dan danas niko ne zna. Ali, mimo znanja o tome, na jesen 1947, pod imenom Pal Aranjas, Pavelić je prebačen u Argentinu, mesto bega za sve naciste.
Svim putevima kojima je bio sprovođen do krajnjeg cilja, dat je naziv pacovski putevi.
Presuda u Argentini
Tokom rada i života u Argentini, jednog dana je do Blagoja Jovovića stigao podatak da se baš tu nalazi Ante Pavelić.
U ovom čoveku kuljala je ogromna mržnja jer je bio očevidac zločina koje je Pavelić naneo.
Ta neskrivena želja za osvetom nagnala ga je da stvori pokret za ubistvo vođe nekadašnje NDH.
Za to vreme, Ante Pavelić, uživao je moć čak i u Argentini. Postavljen je za savetnika za bezbednost argentisnkog predsednika Huana Perona. Odatle bezuspešno pokušava da se aktivnije uključi u sprovođenje politike u svoju korist, pa tako čak 1956., u saradnji sa Milanom Stojadinovićem, staje na čelo Hrvatskog oslobodilačkog pokreta. No sve ambicije gajena prema ovoj ideji ostale su neispunjene.
Pokret za njegovo ubistvo brojao je nekoliko članova, među kojima su se našli Mileva Gaćeša Pićan, njen muž, sveštenik Radojica Popović, Milo Krivokapić i sam osnivač Blagoje Jovović.
Niko od njih danas nije živ, sem gospođe Mileve do koje su novinari današnjice jako teško stigli. Postavili su joj pitanje zašto je pokret osnovan na šta je ona odgvororila ,,Od velikog bola i mržnje prema njemu, jer se on ovde mirno šetao sa svojom ustaškom gardom a grobovi mučenika se i ne znaju.” To je sasvim odgovor svima koji ikada postave pitanje ,,Da li je ova misija bila potrebna?”.
Plan koji su spremali bio je detaljan. Pavelić je svakog 10. aprila proslavljao sa svojim istomišljenicima godišnjicu osnivanja NDH, na jednu od godišnjica mu je i bilo presuđeno.
Dogovor je bio da se ubije 9. aprila ali videvši ga ženom i decom, Blagoja odustaje da tada izvrši atentat vođen time da niko nije zaslužio takav prizor i dugogodišnji bol zbog istog, kao onaj koji je on nosio sa sobom.
10. Aprila u tačno 21h, Blagoje je zapucao na Pavelića.
Sve se desilo jako brzo. Zajedno sa Jakovom Jovovićem te noći je pratio Pavelića, u jednom momentu Pavelić je primetio da ga neko prati okrenuo se i opsovao majku srpsko-jevrejsku komunističku. Odnekle se probio niz hitaca prema Blagoju ali on je hrabro ustrajao, nastavio pravo i ispalio i sam dva metka. Pravo u Ante Pavelića koji je nakon toga pao u nečiju obližnju baštu.
Blagoje je izjavio da se premišljao nekoliko trenutaka da li je sigurno mrtav ali zaključio, sve i da nije, sada će svi saznati gde se krije i pravda će ga sustići. Pored toga, premišljao se da li da torbu, koja je pala pokraj Pavelića pokupi jer mogućnost da su tu nekakva značajna dokumenta je jako velika, ali shvativši da će tako ispasti samo lopov koji ga je ubio zbog novca ostavio je i torbu i Pavelića da leže i pobegao dalje.
Čitav komšiluk se uzbunio u Blagoju je bio potreban alibi. Razderao se kako su neki pijani zapucali u nedoličnoj raspravi, tako da ga svi čuju i pobegao dalje.
Sasvim je bio svestan koliko je ova noć bila važna ali i kako je čak i njemu mogla da odnese život, no u njemu nije bilo straha i doneo je mir u srca ogormnom broju porodica čiji su članovi bili izloženi nečasnom zločinu Ante Pavelića.
Nakon pucnja
Nakon ivođenja atentata Pavelić je završio u bolnici, ali zbog godina i prisustva dijabetesa nije mogao biti operisan i zalečen.
Veliki broj novinara okupio se u želji da ispituje ratnog zločinca, ali on se dosledno držao toga da je bio čovek koji je toliko učinio a hrvatski narod, i da su Srbi bili malo poslušniji ne bi patili.
Vest o tome gde se nalazi raširila se svetom. I napokon je Argentina priznala da krije ločinca. Dug ni godina, pod raznim pritiscima, odbijala je priznati da Pavelića skrivaju.
Nakon ovoga Pavelić je prebegao u Frankovu Španiji gde je dve godine kasnije umro od inficiranja rane zadobijene u atentatu.
Za Blagoja Jovovića život je nastavljen u miru. Nakon određenog vremena odlučio je da poseti rodnu zemlju, koju nije video čitavih 55 godina. Kao prvu odrednicu sebi zadao je Ostrog, gde se susreo sa mitropolitom Amfilohijem kome se ispovedao akoj mu je dao savet da čitavom narodu ispriča istinu. I tako je 1998. Blagoje Jovović obelodanio svoj učinak.
1999. preminuo je u nepoznatim okolnostima, a kao i svaka misterija i ova je donela veliki niz izmišljotina koje su se širile od čoveka do interneta.
Problem današnjice
Da li je delo Blagoja Jovovića bilo časno ili sasvim nepotrebno pitanje je oko kog se danas dosta spekuliše.
Grad Beograd odlučio je da jednoj ulici u Zemunu promeni ime u Blagoje Jovović i time je dovedeno do i dalje nerazrešene zagonetke.
Za određenu grupu ovo je odavanje velike časti i jedan od načina da istorija zapamti neznane heroje a za neke ovo predstavlja nepotrebno prenošenje poruke kako svaki pojedinac onda može biti heroj ako ima revolrer u rukama, i istoriji nije potrebno prepravljanje i dodavanje novih samoprozvanih heroja.
Mišljenja su različita i takva će ostati doveka ali nijedna od takvih polemika neće uraditi ništa što bi mogli smatrati konretnim učinkom, već samo pustom špekulacijom. Ovaj čovek je svoj život stavio na kocku i doneo olakšanje duha mnogima, da li će ga zapamtiti nekolicina ili veličati ogroman broj ljudi nevažna je činjenica. Njegovo delo živeće dokle god mi budemo o tome polemisali.
Autor. Kristina Arsić
