Biti nastavnik je zaista jedno plemenito zanimanje, ali takav posao je, takođe stresan i podložan mnoštvu promena. U ovom poslu treba ostati dosledan, ali retko koji profesor ostane dosledan i “zaljubljen“ u svoju profesiju, od početka, pa sve do penzionisanja, a možda i za vreme penzije. Postoje brojni razlozi za nastanak loših nastavnika.
Ocena nije merilo znanja, ali nešto naučiti iz škole i samo ići u istu, nije isto. Kvalitet našeg obrazovnog sistema, tj. ono što deca zaista nauče i iznesu iz škole, mere testovi postignuća, TALIS (najniži razredi osnovne škole) i PISA (završni razred osnovne škole). Ispostavilo se da je PISA test dosta lošiji od TALIS – a.
Međunarodna istraživanja su pokazala da su važni faktori, pored socio – ekonomskog stanja porodice i kvalitet nastave.
Koje su odlike loših nastavnika?
Čuli smo za mnoge slučajeve gde se profesori školuju za jednu oblast profesije, a završe predajući nešto sasvim drugo. Velika količina stresa, relativno nedovoljno plaćeno mesto, zabrana zapošljavanja u društvenom sektoru su jedni od razloga zbog kojih se nastavnici opredeljuju da predaju druge oblasti naspram svoje.
Takođe, zabeleženi su slučajevi zapošljavanja apsolvenata, koji još uvek nisu stekli diplomu, s tim, vode se kao “nestručna“ lica, iako to ne mora biti slučaj.
Odlike loših predavača su loše preneseno znanje, jer čak i najdosadniji predmet uz dobrog profesora, njegovu organizaciju predavanja, može postati zanimljiv. Nastavnici koji izgube volju za radom su na samom početku odbojni i ne doprinose želji za učenjem, zadaju previše materijala i domaćih zadataka ili suprotno tome, ne zadaju ništa, jer su ogorčeni na njihovu poziciju, uslove, stanje u državi i prosveti i zaboravljaju svrhu njihove profesije – kao nekoga ko treba da prenese znanje mlađima. Narcisoidnost profesora, iskazivanje njegovih životnih dostignuća, davanje prevelikog značaja onome što su radili, gordost prema učeniku u kome vide određeni potencijal, još jedna je od odlika lošeg predavača. Nastavnik koji obrazuje svoje miljenike i nema interakciju sa svakim studentom, nikako ne radi dobar pedagoški, a ni profesorski posao, jer je komunikacija sa učenicima bitna, kako bi se zadržala pažnja i kako bi se gradivo što bolje usvojilo.
Dobar nastavnik mora da zainteresuje, da pokaže da i dosadan predmet može da se zavoli i nauči, mora biti pun strpljenja, harizme, volje da poduči. Dobar predavač, takođe mora biti i dobar pedagog, mora znati na koji način će prići i kako će prezentovati nastavu.
I pored navedenih situacija, dobri nastavnici postoje, ali koliko god odličnih i pozitivnih primera nastavnika postojalo, oni nisu nagrađivani za svoj trud, primaju podjednaku platu kao i nastavnici koji nisu posvećeni svom poslu.
Svako od nas može da se priseti svojih školskih dana i sigurno, barem jednog dobrog nastavnika koji nam je pomogao da naučimo nešto novo, da razvijemo nova interesovanje i kritičko mišljenje, ali isto tako možemo da se setimo i onih koji se nikada nisu tako potrudili.
Šta to pravi loše nastavnike? Da li je to zaista stanje u prosveti, nezadovoljstvo, prevelika količina stresa ili je to, ipak samo lična gordost? Verovatno od svega po malo.
Autor: Marija Mamić
