Smrt je najtragičnija posledica koja se može dogoditi usled fizičkog nasilja nad decom. Godišnje u svetu umre čak 53.000 mališana od posledica fizičkog nasilja. Prethodna namera koja dovodi do ubistva je u najvećem broju slučajeva želja da dete bude kažnjeno. Ono što se češće dešava pri fizičkom nasilju nad decom jesu povrede koje trajno mogu uticati na mentalni i fizički razvoj deteta. Dokazano je da deca koja trpe nasilje kasnije, u odraslom periodu imaju velike šanse da obole od ozbiljnih bolesti kao što su rak, bolesti srca, mentalna oboljenja, bolesti pluća, jetre, gojaznost, viskok krvni pritisak. Stres kroz koji prolaze u znatnoj meri im slabi imunitet i nervni sistem. Nasilje koje je svakako teže uočiti je psihičko nasilje, ali nije manje značajno i ne ostavlja blaže posledice od fizičkog. U Evropi 55 miliona dece doživi psihičko nasilje i takva deca uglavnom postaju anksiozna i suicidna, posebno u periodu presudnom za formiranje sopstvene ličnosti. Slostavljena deca u zrelom dobu u najvećem broju slučajeva postaju žrtve i alkoholizma, opijata, prerano ulaze u rizične polne odnose, ali i prerano, u tinejdžerskom periodu postaju roditelji. Kao maloletnici, zlostavljana deca upadaju u probleme sa zakonom. Posledice nasilja su međusobno povezane, ukoliko dete doživi povredu u toku nasilja i to ostavi mentalne posledice na njega velike su šanse da će se nasilje nad njim nastaviti i u toku daljeg života.
Postavlja se pitanje da li će dete koje je doživelo nasilje i samo zlostavljati? Ne postoji odgovor naučno dokazan. U vezu sa tim se jedino može dovesti transgeneracijski prenos. Šta to znači? Kao što od porodice nasleđujemo gene, usvajamo i način ponašanja, vrednosti, uverenja. Kada postanemo odrasli ljudi to što smo naučili u svojoj porodici tokom odrastanja najčešće primenjujemo u porodici koju stvaramo. S obzirom na to da deca uče od svojih roditelja i kopiraju model ponašanja posmatrajući njih kako se nose sa važnim životnim pitanjima i problemima veliki deo obrazaca ponašanja, stavova i uverenja se prenosi sa kolena na koleno, odnosno, sa generacije na generaciju. Roditelji su uzor svojoj deci čak i kada se deca razilaze u mišljenjima sa njima. Šta se to prenosi transgeneracijski? Prenosi se kakve partnere biramo, kako ćemo vaspitavati svoju decu, kako se treba odnositi preka članovima porodice i okruženja, kako se nositi sa problemima i još mnogo toga.
Dokazano je da često uhvatimo sebe da radimo nešto što su radili naši roditelji, a da nam izuzetno smeta, plaši nas i nervira. Zašto je to tako? Da li zaboravljamo kako smo se osećali u tim momentima ili je odgovor jednostavan, ispod kruške ne pada jabuka.
Autor: A. Stevanović
