U periodu kada se prema privatnicima osećala duboka nenaklonost građana i uopšte stanovnika, kada građani nisu hteli da podrže zahteve privatnika i kada su se izjednačavali sa neprijateljima i onima koji su spremi da pljačaju, Dafina Milanović je dobila dozvolu od Narodne banke Jugoslavije i osnovala prvu privatnu banku na ovim prostorima.
HIPERINFLACIJA: SEĆANJE I REALNOST
Iako je imala brojne neprijatelje koju su hteli da onemoguće njen rad, Dafina Milanović je uspela da registruje banku i dobije sva ovlašćenja da počne sa radom prva privatna banka sa piramidalnom šemom rada. Za razliku od Jugoskandika Jezdimira Vasiljevića, Dafiment banka je dobila dozvolu bez problema. Kao datum za svečano otvaranje banke uzima se 9. oktobar 1991. godine. Glavni savetnik banke bio viceguverner NBJ Slobodan Stanojević za kojeg se spekuše da je ušao u posao sa njom iz ličnih interesa. Dafiment banci nije bila potrebna reklama, jer je vlasnica ove banke bila popularna i pre njenog osnivanja. Svoje prvo zaposlenje dobila je u Akademskom klubu “Mornar” gde je 1979. završila pred sudom zbog neovlašćenog trošenja državnog novca, zbog čega je osuđena na 11 meseci zatvora zbog pronevere i falsifikovanja službenih isprava. Zatim je drugi posao dobila u Savezu ekonomista Jugoslavije kada je optužena da u blagajni ima manjak. Dafina je bila poznata krajem 80-tih godina kao neko je više puta bio osuđivan za zloupotrebu državnog položaja, dok je radila kao računovođa u dve firme. Ono što ostaje zauvek pod znakom pitanja je to kako je jedna više puta osuđivana gospođa za proneveru novca uspela da bez i jednog dinara uloga osnuje banku i tako postane vlasnik najmoćnije banke u Srbiji.
Od samog početka banka je novopridošlim ulagačima isplaćivala sve obaveze uredno i bez kašnjenja. Novopristigle naivne štediše bile su oduševljene kada im je počela isplata kamata koje su iznosile od 13 do 15 posto na mesečnom nivou, što je zavisilo da li su devize bile oročene na tri ili šest meseci. Cilj osnivanja piramidalnih banaka opravdavao je sredstvo, a Dafina je bila idealan kandidat kao neko ko je ceo život ambiciozan i pohlepan za novcem. Banke je osnovao i njima upravljao državni vrh na čelu sa Slobodanom Miloševićem koji je u to vreme pravio pare ni iz čega. Luksuzno opremljene ekspoziture u Beogradu, a kasnije i šire, mamile su štediše visokim kamatama. Ljudi-ulagači se nijednom nisu zapitali da li je realno da kamata može iznositi mesečno i do 27 posto, već su zaslepljeni hteli da štede novac i preko noći se obogate. Štediše su u to vreme prodavale stanove, kuće, placeve, pokretnu imovinu i sve oročavali u Dafiment banci. Neki podaci iz tog perioda ukazuju da je broj štednih uloga u Dafiment banci u aprilu bio pet miliona na oročenu deviznu štednju, a već u oktobru se popeo na 12 miliona, a početkom 1993. iznosio je 14, miliona u celoj Srbiji.
KRAJ AMERIČKOG SNA
Prvi udar na Dafiment banku izvršen je aprila 1992. kada je Narodna banka Jugoslavija iznenada poništila odluku o njenom osnivanju, a kao razlog navedeno je to da je kontrola NBJ utvrdila da Dafiment banka tokon osnovanja nije imala uplaćen ni dinar kapitala i nije imala zakonski propisan broj osnivača. Dafina je uspela da je opet registruje i pretvori je u mešovitu banku. Drugi udar se desio kada je propao Jugoskandik, a njen vlasnik pobegao iz zemlje. Njeni višemilionski ulagači počeli su pod pretnjom da uzimaju svoj novac iz banke, dok je običan narod je samo mogao na nasluti šta ih čeka. Uplašena da će opet ostati bez banke, Dafiment banka već početkom 1992. pre sankcija iznosila novac u inostranstvo i to u dva navrata predato je 30 miliona. Prenosila je novac na Kipar, otvarala je banke u Nikoziji, Limasolu i Luganu. U Irskoj je registrovala banku sa središtem u Londonu u koju su kapital uložili partneri iz Izraela.
Kada je usledila najveća hiperinflacije na ovim prostorima, a Beograd postao njeno središte, za bezvredni novac kupovalo se sve što se zatekne u prodavnici. Sa hiperinflacijom i banka je bankrotirala u maju 1993. godine, a očajan narod je danonoćno čekao ispred ekspozitura kako bi podigao barem deo uloženog. Nakon tri meseca Dafina je pokušala da pobegne, ali je vraćena sa graničnog prelaza i oduzet joj pasoš. Ona je uspela da ošteti oko 150.000 građana za višemilionske uloge.
Suvuše je mala kazna za ono što je učinjeno, ne samo da su unesrećene porodice, već i ceo društveno privredni sistem uništen, Dafina i njena banka bili su generatori inflacije koja je destabilizovala celu zemlju i ugled zemlje. Posledice se i danas osećaju, pa tako od 2002. godine svi koji su ulagali u te piramidalne banke, iz budžeta im se isplaćuje određena suma novca. Ostaće upamćen narod koji je od nemoći ostao u čudu šta ih je snašlo. Neki do njih su štajkovali glađu, pokušali da se spale živi ispred Predstavništva Srbije, vezivali su se i za radijatore u napuštenim poslovnicama. Bezuspešno su joj i lično slali pisma kako bi pokušali da povrate barem glavnicu ili deo novca.
Od 1994. ni reč se o Dafini Milanović nije čula. Živela je van očiju javnosti, a pasoš joj je vraćen 1999. kada je i napustila Jugoslaviju. Milanovićeva je uhapšena 2002. godine u nemačkom gradu Cvajbrikenu po međunarodnoj poternici, dok je avgusta sledeće godine obolela od raka dok je bila u pritvoru te je puštena na kućno lečenje. U maju 2007. opet je privedena, ali sada u Švajcarskoj za izdaju narodnog novca u iznosu od 210.000 franaka, ali je opet puštena zbog lošeg zdravstvenog stanja. Preminula je 2008. godine u Beogradu u svojoj 61. godini života.
Od tadašnjeg zadatka da se na bezbolan način iz narodnih slamarica ukrade nekoliko milijardi maraka, a zarad finansiranja opstanka vlasti, ostaju samo „u papirima“ trenutno nešto manje od milijardu maraka da trunu na Dedinju.
Autor: Isidora Simić
