Borba za ideale zahteva plaćanje određene cene. Ne zavisi od onog za šta se borimo koliki ćemo ceh platiti ali zavisi od ljudi koji našu borbu pomno prate sa određenih pozicija. Tako je u borbi za svoj ideal na današnji dan tragično nastradao veliki borac za građanska prava i mir Martin Luter King.
Za ovog čoveka vezuju se mnogobrojne priče. Neke su prijatne za poslušati jer govore o njegovoj upornosti, o njegovoj iskrenosti koju je prenosio kroz svoje govore i dela o njegovom duhu koji ni u jednom momentu nije posustao. A neke uz sebe nose mračnu notu neistina želeći tako da omalovaže njegov doprinos ljudskoj zajednici.
Pre nego pomenemo zašto je ovaj dan tako važno vezan uz ovog gospodina, treba pomenuti ko je on bio i šta je kroz svoj život učinio.
Martin Luter King bio je baptistički sveštenik iz duge loze sveštenika. Nije bilo oduševljenja kada je trebao da stupi i sam u ovaj posao ali nije imao izbora. Prvobitno ime bilo mu je Majkl King ali nakon očevog putovanja u Nemačku 1934. godine u čast reformatoru Martinu Luteru, svom sinu je promenio ime u Martin Luter King.
Tokom svog odrastanja imao je jako teško detinjstvo, delom zbog rasne diskriminacije sa kojom su se tada Afroamerikanci součavali, delom i zbog konstantnog bičevanja do 15te godine od strane svog oca koji je to smatrao dobrom merom vaspitanja ako želi da mu sin postigne “nešto u životu“.
Sem ovih nelagodnosti King se suočavao sa mnogim drugim. Poput nemogućnosti da ima belog prijatelja, pohađa školu koju želi, voli ženu druge boje kože…
Sve ovo činilo je niz neprijatnosti i dovelo do želje za promenom. Želje za buđenjem ljudskosti u ljudima koja je očito bila uspavana.
Na sam čin protesta odlučio se 1955. nakon događaja u autobusu sa Rosom Parker i jednom trudnom mladom crnkinjom. Ova fina gospođa, pripadnica crne rase, odbila je da ispoštuje građanski pravilnik i sedne na propisanom mestu za crnce u autobusu, to jest na sam kraj autobusa. Time je narušila red i mir i bila uhapšena. Nekoliko dana pre nje u autobusu se zadesila petnaestogodišnja crnkinja, trudna, koja nije želela da ustane i ustupi mesto belom čoveku. I ona je završila u zatvoru.
Nakon ovoga Martin Luter je pokrenuo Bojkot autobusa Montgomerija podstičiću usput ljude da ova akcija ostane nenasilna. Bojkot je trajao 365 dana, u toku samog bojkota, protivnici ove borbe bacili su Martinu bombu na kuću.
To ga nije navelo da odustane od svog cilja. Čak je napisao knjigu, dve godine kasnije gde je opisao svoja osećanja tokom ove borbe zbog koje je postao heroj i najpoznatiji zagovornik za ljudska prava.
Nakon ove akcije usledili su mnogobrojni pređeni kilometri i mnogobrojni održani govori. 1957. godine održao je preko 200 govora o rasnoj neravnopravnosti. Uz svoj rad delom, objavljivao je knjige gde je detaljno izražavao svoje stavove.
Nasuprot činjenici da se trudio da čini dobro u stopu ga je neprekidno pratila loša sreća.
- septembra 1958. godine izbegao je atentat. Mentalno obolela crnkinja, vodeći se mišlju kako je Luter komunistički zavernik, ubola ga je naliv perom u grudi. Kasnije u jednom govoru, kroz šalu je napomenuo kako mu je jako drago što u tom momentu nije kinuo, jer ga je samo to delilo od sigurne smrti.
Nakon ovoga dešavale su se i druge neprijatne situacije. Uhodio ga je FBI, zbog onoga za šta se zalagao mnogi su bili smaknuti a nije bilo tajna da su ga beli rasisti i članovi grupe Kjus kluks klana pratili. Bio je u konstantnoj opasnosti. Zbog njega su kasnili letovi i obezbeđenje je moralo biti sve vreme prisutno. Vodio je riskantan život ali vođen iskrenom željom za pobedom pravde.
Jedna od najvećih i najupamćenijih dela koje je sproveo bio je njegov Marš u Vašingtonu kome je prisustvovalo 250 000 ljudi. Među njima bile su brojne slavne zvezve i određeni pripadnici politike. Ovaj protest, jedan od Martinovih glavnih protivnika Malkom X nazvao je ,,Farsom u Vašingtonu“. Za kraj protesta održao je govor na stepenicama ispred Linkolnovog spomenika. Tu je održan govor ,,Ja imam san“. Snaga ovog govora odražavala se u elokvenciji koju je Martin posedovao i u činjenici da su sve reči dolazile iz srca, nisu bile prethodno pripremljene. Prisutni ovom govoru, ispričali su kako u neki mah nisu razumeli svaku izrečenu reč ali su svi bili dirnuti govorom i načinom pripovedanja.
U ovom govoru izrekao je neke od najzapamćenijih rečenica. Poput one u kojoj govori kako ima san da njegova deca žive u svetu gde ih neće procenjivati po boji kože već po njihovom karakteru. To je samo jedna od mnogobrojnih.
Nakon ovog 17-to minutnog govora, nepošteno je reći da on nije zaslužan za donošenje Zakona o građanskim pravima, iste godine.
Za svoj rad dobio je i Nobelovu nagradu.
Nakon ovog usledili su drugi govori. O Vijetnamskom ratu. Usledio je i Marš siromašnih.
Poslednja akcija kojoj se uputio bio je štrajk radnika u Memfisu krajem marta 1968.godine.
Na putu za štrajk sačekala ga je bomba u avionu, ali tu nesreću je izbegao. No sledeća je bila kobna. Dok je držao govor, 4. aprila 1968. godine u 18h časova, snajperista Džejms Erl Rej prostrelio ga je metkom kroz desni obraz, koji je razbio čeljust, krenuo kroz kičmenu moždinu i izašao kroz rame. U bolnici King je podlegao povredama i tragično završio.
Njegovoj sahrani prisustvovalo je 300 000 ljudi. Na njegovom spomeniku stoji natpis ,,Napokon slobodan“. Hotel u kom je ubijen kasnije je pretvoren u muzej.
Nakon njegove smrti usledio je niz događaja kroz nekoliko dana. Džejms je uhapšen i osuđen na 99 godina robije. Tadašnji američki predsednik je proglasio Dan žalosti 7. aprila. Štrajk u Memfisu je zaustavljen i obećana su ispunjena svih zahteva radnika. Nastale su velike pobune u Vašingtonu , Čikagu, Baltimoru, Kanzasu i desetak drugih gradova. Jedan od predsedničkih kandidata, kada je saznao za Kingovu smrt, sazvao je skup i pozvao sve prisutne da nastave Kingovu nenasilnu borbu za prava.
Događaji su se nizali, a Kingov uticaj je jačao. Umro je smatrajući da njegov san i dalje nije ispunjen i da nije siguran kada će se ispuniti. Ali njegova borba nije prestala sa njim. Sve do današnjeg dana, još uvek postoji rasna diskriminacija i još uvek je potrebno probuditi ljudskost u ljudima i zato Kingovi naslednici i dalje protestvuju i bore se da pravda ispliva i zauvek pobedi.
Autor: Kristina Arsić
