Osim rentgenskih snimaka koji pokazuju da je tajna njegove snage bila u tome što je imao duple kosti, ostale su hiljade i hiljade sačuvanih plakata, razglednica, pisma sa posvetom i oko 40 odlikovanja da zauvek ukazuju kako je jednom davno postojao najjači čovek koji je ikada živeo u poslednjih 150 godina.
ZAKLETI JUGOSLOVEN – RVAČ
Marijan Matijević rođen je u 10. januara 1878. godine blizu grada Gračac kod Like, tadašnje Austro-Ugarske monarhije, a sadašnje Hrvatske. Njegov otac Filip je bio drvoseča, a njegova majka Ika je bila domaćica. Imao je dosta braće i sestara te je od malih nogu Marijan bio prinuđen na težak fizički rad. Vrlo mlad, otišao je u svet da se izbori za svoje parče hleba. Radio je veoma teške fizičke poslove s obzirom da nije imao nikakvo školsko obrazovanje i sve što je radio do tada naučio je sam. Karijeru je počeo kao rudar i kao pružni radnik, zatim odlazi u Berlin gde radi kao nosač, a uporedo sa poslom počinje posećivati i atletska takmičenja.
U novinama je pročitao najavu dolaska cirkusa u kojem najjači rvač toga doba Hugo Veber na dvoboj izaziva suparnike za nagradu od 500 maraka u zlatu. Marijan nije ni slutio da će upravo taj događaj biti prekretnica u njegovu životu i da će uskoro celi svet znati za hrvatskog Samsona. On se odazvao na poziv i rešio da okuša sreću. Marijan je skinuo svoju liču kapu i radnu košulju, zgrabio Huga, podigao ga iznad svoje glave rukama i iz sve snage tresnuo ga o pod. Ovim neverovatnim potezom, pobedio je poznatog rvača i uzep 500 zlatnih maraka, a nedugo zatim postao je sastavni deo tog istog cirkusa sa kojim je počeo obilaziti Nemačku i obližnje zemlje. U narednim godinama Marijanova biografija postala je prava filmska priča.
HERKUL ZLATNOG SRCA
Marijan Matijević je zbog svoje snage dobijao razne nadimke širom sveta, jedan od njih bio je i Herkul zlatnog srca. Mogao je u zubima nositi drvene bačve teške 430kg, u rukama je nosio kamenje teško 600kg, dok je na leđima nosio težine i do 1130kg. Savijao je i 20mm debelo gvožđe. Svoju neverovatnu snagu i izdržljivost pokazivao je na još mnogo načina, kao što su lomeći lonce i drvene grede, cepajući špil karata zubima. Svojim prstima je sa lakoćom savijao kovanice, a zatim ih je žvakao kao žvakaću gumu, eksere je čupao ili zakucavao prstima u drvo, vukao je konopce sam protiv 10 čoveka, savijao je gvozdene šipke golim rukama oko vrata, ruku i nogu, drobio je ogromno kamenje, zaustavljao je nekoliko konja da ne mogu da se pomere, vukao dva trgovačka broda konopcima, zaustavljao avion da ne poleti. To je samo nekolicina poduhvata koji je ovaj lički Samson mogao da uradi, ali njegov glavni interes jeste bio rvanje. Ovaj čovek medved bez obzira na urođenu snagu koju je imao, svakodnevno je vežbao. Pričalo se da je bio jak kao 20 konja i da mu po snazi, dobroti i jelu niko nije bio ravan. Za jedan obrok mogao je da pojede 4kg mesa i da mu celo jagnje nije predstavljalo problem.
Borio se sa najjačim rvačima iz celog sveta i sa lakoćom ih pobeđivao. 1904. godine bio je u Istanbulu, u Ankari, gde je postao prvak sveta u rvanju. U finalu, mu je protivnik opet bio, Hugo Veber. Mnogi menadžeri su želeli ličkog snagatora u svom timu. Samim tim Marijan počinje da putuje po celoj Evropi, Severnoj Americi (tri puta), Južnoj Americi, Aziji i Africi – svuda po svetu sem Australije. U rvanju je pobedio najveće rvače i atlete u to vreme, kao što su: Veber, Zavati, Nikolov, Tiberi, Petrov, Jozef, Etore, Komaros, Atili, Korti…
- godine pozvan je u Rijeku da se bori protiv šest poznatih italijanskih rvača: Etoa, Tiberija, Zavatija, Atilija, Kortija i Fernanda Duvarija, koji je bio težak 160kg, dok je Marijan bio težak svega 100kg. Marijan je pobedio u tom meču. Pobedivši svu šestoricu, Italijani nisu mogli da podnesu takvu sramotu, pa je njih dvestotine napalo Marijana. Iz tog neravnopravnog okršaja Marijan je izašao sa slomljenom desnom rukom i nekolika uboda nožem. Sutradan je riječki Novi list pisao o tom događaju. Ogorčeni, Riječani su napali Italijane, izazivajući veliku tuču gde su čak su i mornari ratne flote morali da intervenišu da bi smirili situaciju. Iz Rijeke je prevezen u Budimpeštu, gde je lečenje trajalo osam meseci.
Bio je i na turneji po Americi gde je za sedamnaest minuta uspeo da pobedio do tada nepobeđenog estonskog atletu Komarosa.
- godine u Vukovaru je bio pukovnik Gromkov, ruski šampion u rvanju, koji je želeo borbu protiv nepobeđenog i najjačeg rvača Marijana. Međutim kada je video starog čoveka od 70 godina, odustao je,ali ga je Marijan ubedio i borili su se. U par minuta, Gromkov je ležao na podu i vikao Marijanu da ga pusti iz svog stiska.
JUNAK DOBROG SRCA
Marijan Matijević je bio oženjen jevrejkom Irenom Kon i sa njom je imao jedanaestoro dece od kojih je čak petoro umrlo kao bebe. Tokom rata došla su za njega teška vremena. Jedan od sinova, Nikica, se sa svoj 12 godina pridružio ustaškom pokretu te je ocu pucao u glavu. Marijan je jedva preživeo. Njegova žena je sa još nekoliko članova porodice odvedena u jasenovački logor gde je doživela psihičku i fizičku torturu, jer je bila jevrejka. Uspela je da se izvuče sa još dve sestre tako što je Nikola, njihov drugi sin koji je bio partizanovac, zamolio brata Nikicu da preduzme nešto.
Čovek koji nije znao za poraz i koji je pomerao granice bio je i narodni dobrotvor. Svaku svoju zaradu od meča davao je svom narodu, plaćao je dugove svojih suseda, čak je Nikoli Tesli koji je bio njegov sugrađanin darivao veliku količinu novca za njegov istraživački rad. Na večeri koju je Nikola Tesla organizovao u njegovu čast, Marijan je svojim rukama kidao lance. Uspeo je da zadivi sve goste, a deo pokidanog lanca uzeo se za uspomeni i Mihajlo Pupin. Njegova unuka, Irena Matijević, koja je ime dobila po svojoj baki, priča da je njen deda bio kod Tita čak tri puta i da mu Tito poklonio autobus zbog svih zasluga.
Marijan je sam štampao svoje plakate i sam sebe reklamirao u Americi. Sve njegove stvari, uključujući trofeje, pisma, plakate i odlikovanja, danas su sačuvane u Muzeju Nikola Tesla.
Marijan Matijević je ostao najjači čovek svog vremena, nijednu brobu nije izgubio, i ostao je aktivan do svoje smrti. Ostao je vitalan do same smrti, svoju poslednju borbu imao je sedam dana pre nego što je napustio ovaj svet usled velike upale pluća. Umro je 1951. godine u Županji. Njegovo večno prebivalište danas se nalazi u žalosnom izdanju. Cveće tamo nikad niko nije posadio,a drvo hrasta pustilo je svoje korene tik uz samu grobnicu. Na nadgorobnoj ploči jedva se može primetiti natpis – Junak iz Like.
Autor: Isidora Simić
