Sjedinjene Američke Države predstavljaju primer jake moderne „policijske države“. Posle brutalnog terorističkog napada u septembru 2001. godine nacionalna bezbednost ove zemlje podigla je svoje standarde na viši nivo. Ali pitanje je zapravo da li ovaj politički sistem daje nadu i podstiče druge zemlje na isti poduhvat ili izaziva strah?
Šta je zapravo FEMA?
Federalna agencija za upravljanje vanrednim i hitnim slučajevima, pripada Odeljenju domovinske bezbednosti SAD, prema prvobitnoj zamisli predsedničkog plana reorganizacije iz 1978. godine.
U vreme realizacije ovog plana i nastanka agencije njen cilj je bio znatno izmenjen. U početku sama bit se zasnivala na koordinaciji i obezbeđivanju dovoljno efikasnog plana u borbi protiv katastrofa ili iznenadnih pretnji po zemlju. Prema ovlašćenjima nalazila se iznad lokalnih i državnih vlasti. Međutim da bi FEMA počela sa radom guverner države u kojoj je nastupila katastrofa dužan je da proglasi vanredno ili ratno stanje, i zatraži putem otvorene molbe da agencija preuzme slučaj.
Kada je iznesen plan funkcionisanja ideja je bila da se fokus stavi pre svega na prirodne katastrofe ili elementarne nepogode poput zemljotresa, uragana, požara I tome slično.
Naime, Kongresni akt iz 1803. godine donet je zbog velikog broja požara koji su u to vreme bili učestali. 20. vek je postao prekretnica za programe čija je namena bila brzo otklanjanje posledica koje su nepogode izazvale.
Zvanično, 1. Aprila 1979. godine predsednik Džimi Karter potpisao je izvršni I finalnsi akt u kojem je data dozvola za formiranje Savezne agencije za upravljanje hitnim situacijama. U svom sastavu pridodala je i Saveznu upravu za osiguranje, administraciju, kontrolu I sprečavanje požara i civilnu bezbednost.
Teroristički napad 11. septembar 2001.godina
Niz terorističkih napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon koji je predstavljao najjaču organizaciju za zaštitu i bezbednost zemlje uzdrmao je Ameriku. Četiri ukradena američka aviona pogodila su dve kule trgovinskog centra, jedan avion je pogodio sedište Pentagona i jedan se srušio u blizini baze.
Posle ovog nemilog događaja Vlada je formirala Odeljenje domovinske bezbednosti. Ovom odeljenju FEMA se odmah pridružila. Ovlašćenja FEME su znatno proširena, sada je u svojoj jurisdikciji imala zadatak da sačuva bezbednost granica, izgradi planove kako bi se štete brzo uklonile i sanirale.
Strah od nepoznatog neprijatelja, tadašnjoj Vladi ledila je krv u žilama, niz sastanaka za očuvanje bezbednosti zemlje rezultirali su stvaranjem kampova za političke neistomišljenike, ili one koji su na bilo koji način bili pretnja državi.
FEMA kampovi
Stvoreni po uzoru na koncentracione logore u nacističkoj Nemačkoj. U ove kampove odvođeni su svi koji su na bilo koji način javno iskazivali drugačije političko mišljenje ili pozivali na pobunu, štrajk, promenu vlasti ili pak celokupnog režima. Prema izveštaju iz 2001.godine ovakvih logora bilo je 600, danas ih je preko 800 i primaju kapacitet do 5 miliona ljudi.
Bezakonje I nepravda
Bez prava na advokata, bez dokaza i uopšte vođenja bilo kakvog postupka, dakle bez suđenja civili su vođeni u kampove sa maksimalnom zaštitom i skoro nikakvom nadom da je beg moguć. Velike zidine, bodljikava žica okrenuta ka
unutrašnjoj strani, video nadzor, napredan sistem za suzbijanje pobune i brutalne kazne za nepoštovanje mera ostavljale su ljude u strahu, pomirljive sa sudbinom koja ih je zadesila. Ovom stanju doprinosio je i nedostatak nade, nije se znalo koliko će ostati u ovom kampu, i da li će više ikada videti svoju porodicu.
Danas, Amerika vešto ćuti i izbegava odgovore na pitanja vezana baš za ovu temu, ili samo dobro prikriva svoje namere.
Da li je u 21.veku zabranjeno iskazivanje ličnog stava, i koliko šteti državi? Ostaje nam da vidimo…
Autor: Sanja Petkov
.
