Nikola Mijatović: Više volim da se smejem u pozorištu

Kultura

 

Nikolu Mijatovića većina je upoznala kao Stefana Prvovenčanog u seriji „Nemanjići“. Oni koji su tu priliku propustili, do nedavno su ga gledali u ulozi mladog Zorana u seriji „Tajna vinove loze“. Dane provodi na Fakultetu dramskih umetnosti ili na snimanjima, a kaže da ne bi mogao da izabere između filma ili pozorišta. U nastavku, pročitajte odgovore koje je Nikola dao na naša pitanja.

Pre nekoliko nedelja je završeno emitovanje serije „Tajna vinove loze“. Kako gledaš na to glumačko iskustvo i kakve si utiske poneo sa snimanja?

Reditelj Marko Manojlović je sazvao audiciju za mlade glumce koji bi radili flešbekove. Pojavilo se dosta nas i sa različitih fakulteta. Imao sam sreću da dobijem ulogu zajedno sa svojom koleginicom sa klase Teodorom Dragićević. Nisam pre toga imao prilike da se nađem u kadru sa poznatim licem, sa nekim ko mi je blizak. Zaista sam uživao na snimanjima.

Moj lik je najviše fokusiran na to ko je ubio Teodoru iz serije. Te scene snimane su na jezeru Trešnja na Avali, a ona prilikom ubistva upada u jezero. Iako je bio avgust, voda je bila ledena, a snimalo se noću i iz nekoliko puta, dok sve ne ispadne kako treba. Usne su joj bile potpuno bele od hladnoće. Na kastingu su nam rekli gde se i kako snima, ali kada dođete na lokaciju i snimanje krene, sve je drugačije.

Od početka emitovanja serije, ne znam koliko puta sam čuo pitanja: „Ko je ubica? Ko je ubio Teodoru?”. Komšije koje srećem u liftu, kasirka u prodavnici, mamine drugarice, svi su želeli da znaju kraj serije pre njegovog emitovanja. Mislim da je to dobar i jasan pokazatelj interesovanja za seriju, ali naravno da nikome nisam otkrio ko je ubica. Otkrivanje kraja serije bi značilo njen automatski kraj, to je nešto što ne rade ni glumci, a ni ostali iz serijske ekipe. Ugovor nas obavezuje na ćutanje – dodaje Nikola.

Kojim projektima si trenutno posvećen?

Već neko vreme sam posvećen ispitnoj predstavi koju radim sa fakultetskom klasom – „Greta iz Fausta“. Reč je o komediji u kojoj različiti reditelji i različite glumice dočaravaju istu scenu – Greta ulazi u prostoriju i traži škrinju svoje majke, kako bi mogla da ode da se vidi sa Faustom. Desilo se da je predstava rađena za ispit postala toliko popularna, da smo počeli da je igramo u Pozorištu „Dadov“ i to bar jednom mesečno, a nekad i više puta.

Poslednje što sam snimio je serija „Nečista krv“. Serija bi trebalo da krene sa emitovanjem krajem ove godine, ali još uvek ne smemo da otkrivamo više o tome. Ako se epidemiološka situacija smiri, počećemo ponovo da igramo i predstavu „Zvezdana prašina“.

Film ili pozorište? Možeš li se odlučiti samo za jedno?

Verujem da sam još uvek mlad da bih mogao da kažem da mi jedno odgovara više, a drugo manje. Prija mi i da snimam i da radim predstave, ali smatram da svaki žanr ima svoje. Više volim da se smejem u pozorištu. Pozorište je za komedije, za priče koje se dočaravaju i traže kontakt sa publikom ili njihovu povratnu informaciju. Sa druge strane, tragedije više volim na filmu. Ozbiljniju i težu tematiku je lakše dočarati kada imaš pravo da pogrešiš i da ponovo snimiš scenu. Tada znaš da ćeš doći do željenog krajnjeg rezultata. Na pozornici imaš samo jedan pokušaj, što takođe ima dobrih strana – nikada nije isto. Lično mi je u pozorištu lepše gledati komediju, a rekao bih da se to i publici više sviđa. Naše najgledanije predstave su komedije. Volim i da eksperimentišem sa glumom – monodrama na pozornici i akcija na filmu.

Da li gledaš serije i filmove u kojima glumiš?

Ne, ne volim da gledam sebe na televiziji. Još uvek sam u tim godinama kada se dosta preispitujem, vraćam scene u glavi i razmišljam do detalja da li sam sve dobro uradio. Verujem da se to gubi s godinama. Glumac se, kao i svaki drugi profesionalac, navikne da je takav kakav jeste i da je to način na koji radi svoj posao. Kada dođeš u zrelije glumačke godine, ne misliš na  hiljadu načina na koje si mogao izvesti određenu scenu, a nisi. Znaš da imaš svoj način i on je dovoljan. Volim da gledam svoje predstave. Ima ih na Internetu i to mi je, recimo, zanimljivo da pogledam.

Kakve uloge priželjkuješ u budućnosti?

Volim da gledam klasične policijske filmove, kakvih je dosta rađeno za američko tržište – dva policajca spašavaju situaciju. Nedavno sam gledao Bad Boys For Life i poželeo sam da radim takav film. Mislim da nam fali takvih projekata. Kod nas je kriminal na filmu potpuno drugačije obojen. Ide se u mračnu krajnost i isključuju bilo kakvi drugi elementi – elementi komedije, obrta ili iznenađenja. Rekao bih da serija „Klan“ odstupa od te ustaljene forme i verujem da tome i duguje svoj uspeh.

I za kraj, reci nam kakav je tvoj utisak o filmu „Dara iz Jasenovca“?

Dopada mi se kako je film urađen, glumačka ekipa je super, ali ne bih mogao da kažem da imam pozitivan utisak. Mislim da je namera filma pogrešna, a film je imao potencijala da bude fantastičan. Film je rađen po istinitom događaju, što čini da bude atraktivan i što objašnjava visoku gledanost kao rezultat. Međutim, zadržao se na pukom prenošenju događanja, koristeći se pritom informacijama koje su svima dostupne i koje su deo istorije. Ne nudi novi pogled na stvari, nove podatke,  razloge ili rešenja, već samo podseća na strahotu koja se dogodila. Iz tog podsećanja ne može da proistekne nešto dobro, nešto što neće biti bes ili mržnja u ljudima. Zbog toga ne verujem u pozitivne namere ovog filma.

Snimljen je u idealnom momentu – momentu kada svi sede kod kuće i gledaju televiziju, kada se ljudi interesuju za takva događanja. Da je izašao pre dve ili tri godine, možda ne bi bilo takvog efekta. Očekivano mi je i to što film nije naišao na odjek van granica naše zemlje. Ljudi u, na primer, Francuskoj nemaju osećaj da ih se to tiče. Mnogo dobrih stranih filmova je i nama promaklo, jer nas se događanja u filmu nisu direktno ticala.

 

Autor: Sofija Marković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *