Šta je seaspiracy?

Kultura

Britanski filmski stvaralac Ali Tabrizi pre nekoliko godina bio je kao i svaki milenijalac koji je po malo ekološki osvešćen. Informacije o zagađenosti zemlje i vode nalazio je na internetu i raznim nevladinim organizacijama koje se bave apelima smanjenja konzumacije plastike, problemima naftne industrije i razlozima zašto se pretpostavlja da će ljudi do 2055. da ubiju sva živa bića na planeti.

 

Ali Tabrizi je čistio plaže od plastike, okrenuo se 0 waste načinu života, koji je fokusiran na tome da svaki proizvod koji je kupljen u prodavnicama bude van ambalaže. Misija 0 waste jeste išla dobrim tokom, ali je njegova uznemirenost rasla, što je više čitao statistike i gledao u brojke.

 

Zbog preplavljenosti informacijama o našem učinku i stvarima koje mi, kao potrošači plastike, treba da uradimo kako bismo prestali da trujemo vodu i zemljište nije ni pomislio da postoji nešto što se zove “komercijalno pecanje”. Naišavši na cifru da preko 45% zagađenosti okeana zapravo čine mreže koje se bacaju u vodu i nikada iz nje ne izvade, krenuo je u istraživanje o ilegalnom i komercijalnom ribolovu.

 

Tabrizi odlazi u avanturu otkrivanja ljudi koji se bave ilegalnim hvatanjem riba, na koji način prekomereno pecanje utiče na floru i faunu i zašto države ne čine ništa da bi ovo zaustavile. Ako gledamo samo atlantsku obalu Francuske gde se godišnje ulovi 10 000 delfina, brojke su ogromne i situacija je poražavajuća. Što ga je navelo da pita sve kompanije koje izdaju etikete i potvrde da je riba koju jedemo iz konzerve “bez delfinskog mesa”.

 

Earth Island Institute ponosno stoji iza ove tvrdnje, ali ne može da dokaže da je tvrdnja tačna, kako i sam menadžer izjavljuje u dokumentarci, ljudi koji nadgledaju hvatanje riba često se mogu podmititi, a posle toga, nemoguće je dokazati da se baš u konzervama nalazi čista tunjevina, ili neka druga riba.

 

Nastavljanjem dalje, Ali Tabrizi gazi jednom nogom u klopku japanske ribolovačke obale, gde se ilegalno hvataju kitovi, ajkule, čija se samo peraja iseku i poslužuju buržoaziji, zatim se izmučena tela pred izdisajem vraćaju u more.

 

Na Tajlandu hvatanje škampi je jedan od najunosnijihposlova, što je ljude učinilojako okrutnima. Na svakom tajlandskom brodu koji se bavi ribolovom preko 70% posade čine kidnapovani ljudi koji godinama ostaju zarobljeni na brodovima, maltretirani i čiji životi se smatraju manje vrednima.

 

Ali Tabrizi kroz svoj dokumentarac apeluje na ozbiljnost ilegalnog i prekomerenog ribolova, ukazuje na veliku grešku održivog gajenja riba, takođe, pogotovo lososa, ali i snima i svedoči hvatanju kitova na danskom ostrvu, upoređuje uticaj potrošača plastike i uticaj prekomerenog hvatanja riba, uz statistiku da će sav morski svet do 2050. godine biti ubijen, bilo direktno ljudskom rukom ili posledicama iste.

Autor: Milica Anttić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *