Primarna socijalizacija igra veoma važnu ulogu u našim životima. Od samog rođenja pa kroz školovanje i posao sredina nas oblikuje, ali momenat odrastanja u porodici i taj prvi kontakt sa roditeljima uvek ostaje.
Poznata je i ustaljena fraza „kućno vaspitanje“ međutim kada ono dolazi do izražaja i u kom momentu zaista postajemo ogledalo svojih roditelja, nije fiksno kod svih ljudi. Od samog rođenja do tinejdžerskog perioda, deca kao sunđeri upijaju ponašanje svojih roditelja, pa iz toga proizilazi da deca kažu neke rečenice za koju se stariji začude. Međutim to i nije toliko čudno jer deca vrlo brzo usvajaju kako i ponašanje tako i fraze jer ispred sebe imaju određeni model koji je za njih do neke trinaeste ili četrnaeste godine „savršena figura“. Roditelji upravo predstavljaju naše, tada idealne ličnosti, te mnoge stvari koje radimo i mnoge stavove koje nosimo upravo datiraju iz tog momenta primarne socijalizacije.
Tokom srednje adolescencije shvatamo polako da te figure zapravo nisu toliko idealne i polako shvatamo da mnoge stvari i ličnosti koje opažamo oko sebe, nisu isti kao naši roditelji. Polako počinjemo da gradimo svoje stavove i da kreiramo svoj mali svet. U tom momentu nailazimo i na negodovanje roditelja i period našeg bunta i borbu za ličnost.
Prema mnogim filozofima koji su se bavili pitanjem priznanja, a njihova teza je da svaki čovek teži da bude priznat u društvu, taj bunt i momenat konflikta koji se javlja sredinom adolescentskog perioda zapravo predstavlja izgradnju naše ličnosti. Upravo kroz momenat dijaloga i konflikta, ličnim buntom i borbom za neke lične stavove, izgrađujemo sebe i stvaramo podlogu za kasniji razvoj. U tom momentu bunta ili svađe vrlo često roditelji teško prihvataju određene promene kod dece, dok deca vrlo teško prihvataju savete roditelja.
Nakon toga se javlja momenat sazrevanja u „odraslu ličnost“ i stvaranje nezavisnosti, momenat kada se javljaju određeni aspekti koji u mladosti nisu bili izraženi. Prema raznim istraživanjima, čovek između 30. i 50. godine počinje sve više da liči na svoje roditelje. Ta primarna socijalizacija, koju smo na početku naveli, gotovo uvek je prisutna kod nas i veoma teško izbija iz naših navika, jer smo ih čitav život sticali upravo kroz porodicu. Sekundarna socijalizacija nas je, kao spoljni faktor, pripremila za izazove, ali naše ponašanje (kao i fizički izgled) sledi upravo od naših roditelja. Ponašanja koja smo usvojili od njih postaju, prema raznim istraživanjima, očiglednija upravo u periodu između 30. i 50. godine. Od tog momenta većina ljudi sve više počinje da liči na svoje roditelje.
Autor: Natalija Paunović
