Poslednji vanredni kongres Saveza komunista Jugoslavije održan je od 20. do 22. januara 1990. u velikoj sali „Sava centra“.
Kongres je označio raspad SKJ i prve ozbiljnije turbulencije između socijalističkih republika, što ne znači da trzavica nije bilo ranije.
Glavni spor je nastao oko pitanja konfederalizacije, odnosno centralizacije SKJ.
Tadašnja Evropa je se uveliko suočavala sa rušenjem zemalja komunističkog lagera, a komunisti Jugoslavije su morali da pronađu način kako da takav scenario ne zadesi zemlju kojom vladaju 45 godina.
Kongresom su prolazile dve struje: Centralistička, čiji je pobornik SK Srbije, sa predsenikom Slobodanom Miloševićem na čelu.
Konfederalistička (decentralistička) struja sa SK Slovenije na čelu i predsenikom Milanom Kučanom, uz koju su bili predstavnici SK Hrvatske, SK BiH i SK Makedonije.
Srpski delegati su kategorički odbijali da pristanu na slovenačke predloge koji su težili, već pomenutoj, decentralizaciji SKJ i Jugoslavije, a potencijalnim neizglasavanjem njihovih predloga, Slovenci su pretili napuštanjem Kongresa.
SK Srbije je imala apsolutnu dominaciju, jer je i bez slovenačkih delegata mogao da izdejstvuje glasanje i omogući princip „jedan čovek, jedan glas“, što bi značilo potpuno centralizovanje i vezivanje volje ostalih republika za Beograd.
Naravno, današnja objektivna tačka gledišta bi mogla da nas upozori i na pogled iz drugog ugla. Odnosno, traženjem velikih ustupaka SK Slovenije i Milan Kučan su igrali na kartu srpskog neodobravanja kao dobrog povoda za izlazak iz zajednice, čime se takva prilika ukazala Hrvatskoj, BiH i Makedoniji.
Konačno, Slovenci su napustili Kongres, a Milošević je predložio nastavak sednice, čemu su se Hrvati i predstavnici SK BiH oštro usprotivili, da bi zatim i oni demonstrativno napustili sednicu.
Da li je u pitanju dobro odigrana predstava? Verovatno. Uvertira za rat? Apsolutno.
Milan Kučan je nakon svih sukoba i desetodnevnog rata u Sloveniji izjavio da je Miloševićeva glasačka mašinerija mogla da izglasa šta god je htela i da bi se decentralizacijom omogućio pošteniji odnos unutar SKJ.
Da je interes Slovenije bio izlazak iz zajednice i put ka Evropi, svedoče i propagandne špice i parole, koje su bile za evropski put, iako je zvanično ta zemlja još bila jedna od šest“ baklji“ Jugoslavije.
Kongresu je prisustvovalo 1655 delegata. Srpskih predstavnika je bilo 564, ne računajući srpske pripadnike u okviru delegata JNA, Organa Federacije i Organa SKJ.
Milošević je uporno branio ideju Jugoslavije, ali u razmatranje je uzeta i „krnja Jugoslavija“, bez Slovenije i Hrvatske.
Ali, da li je u žaru borbe ili planski zaboravljeno na „pravo naroda na samoopredeljenje“, kao vrlo bitno, što će i biti jedan od uzročnika rata u Hrvatskoj i BiH, ostaje da se vidi.
Nakon svega, nastupa desetodnevni sukob u Sloveniji, koji nije imao veliki značaj sam po sebi, a kao što se vidi bio je vrlo kratak, ne zato što JNA nije mogla da se izbori sa „separatistima“, kako se tada govorilo, nego iz razloga što Srbi nisu imali interesa u Sloveniji, jer je broj Srba u toj republici bio neznatan.
Takođe, po rečima najbližeg čoveka Miloševića, Borisava Jovića, da je bilo bolje otarasiti se Slovenije, kako bi se mogli posvetiti Hrvatskoj i BiH, govori u prilog tome da kada je bilo biti ili ne biti, ideja jugoslovenstva bi opstala u toj novoj centralističkoj Jugoslaviji bez Slovenije, a ipak zadržavši Hrvatsku. Svakako, pošto je to bila utopija, moralo je se igrati na kartu Srba u otcepljenim republikama, što određuje Ustav SFRJ, kroz, već pomenuto, „pravo naroda na samoopredeljenje“, a produkt tog prava su Republika Srpska Krajina, Srpska Republika BiH (današnja Republika Srpska) i Herceg Bosna.
Od 1991. kada kreće otcepljivanje republika nastupaju ratovi na prostoru Hrvatske i BiH, koji će biti završeni 1995.
14. kongres SKJ je bio dobar povod za otcepljenje, a otcepljenje u kom se krije i pitanje Srba, uzrok ratova devedesetih godina.
Autor: Miloš Simeunović
