30. januara formirana je vlada, tada vođe partije u nezaustavljivom usponu („Nacionalsocialistische Deutsche Arbeiter Partei“) Adolfa Hitlera. Iako su komunisti imali veći broj pristalica, vlada na čelu sa njihovim predstavnicima nije formirana.
Razlozi?
Ostareli presednik Paul fon Hindenburg, heroj iz Prvog svetskog rata, pre svega proslavljen bitkama kod Tanenberga, bio je predsednik zemlje koja se nakon poraza u ratu našla u bednoj poziciji. Novoformirana Vajmarska republika (1919) je morala da plaća ratne reparacije, smanji kontigente vojske, ali i svoja prirodna bogatstva, pre svega ugalj, da izručuje Belgiji i Francuskoj kao vid ratne odštete. Pritom inflacija je postajala sve nepodnošljivija.
Socijaldemokrate, socijalisti, komunisti, konzervativci, liberali i nacisti, nudili su narodu boji život i izvlačenje iz bede.
Sa socijalnim programom levih stranaka, nacisti nisu mogli da se nose, tako da je bilo poželjno taj program preuzeti i svrstati kao sopstveni.
Naravno, nije to dovelo budućeg „firera“ na vlast, već, bolje rečeno, „manje zlo“, kako je to smatrao Paul fon Hindenburg.
Čovek koji je odgajan u monarhističkom i konzervativnom duhu, nije mogao da dozvoli da takve vrednosti budu zbrisane potencijalnim dolaskom komunista na vlast.
Njihove parole jesu bile narodu primamljive, što su pokazivali i rezultati izbora, ali predsenikova popularnost je mogla biti iskorišćenja da volja naroda ne bude uzeta u obzir, što se i desilo.
Pogrešno bi bilo misliti da je Hitler bio drag Hindenburgu, naprotiv, stari feldmaršal nije mogao da podnese da će dati moć u ruke nekadašnjem kaplaru, ali je tako, po mišljenju desnih elemenata i pod pritiscima koje je stari predsednik trpeo, bilo najbolje.
30. januara Hitler je pozvan kod Hindenburga, za koga mnogi istoričari danas smatraju da je svojom senilnošću omogućio ono što će uslediti, što iskreno ne smatram relevantnim.
Hitleru je dat mandat za sastavljanje vlade, a radosnu su vest primili, u zgradi preko puta, Hitlerovi saradnici.
U novoj vladi su nacisti imali jedno mesto, ne računajući kancelara. Resor unutrašnjih poslova dobio je nacista Valter Frik. Ostatak vlade činili su desni elementi, a vlada je imala značajnu pomoć Hitlerovog prethodnika, Frica fon Papena.
Sledeći korak novog kancelara je bio eleminisanje komunista iz političkog života.
Paljenjem zgrade Rajhstaga 27. februara iste 1933 i optuživanjem komunista za taj čin, među njima i najpoznatijeg bugarskog komunistu Georgia Dimitrova, kreće njihov progon.
Hitlerove pristalice, organizovani odredi partije sistematski i munjevito razbijaju protivničke proteste, tuku, ali i ubijaju, što je bio slučaj i dvadesetih godina. Takvim grupama pripadali su i golobradi mladići, kojima je, naravno, najlakše manipulisati. Pripadnici smeđekošuljaša (SA) odredi Ernsta Rema, efektivno „neprijatelje države“ eliminišu i hapse. Istu sudbinu će i sami doživeti kao isti ti „neprijatelji države“1935. u „Noći dugih noževa“.
Sigurno je uspostavljan, ono što su Nemci nazivali „Gleichschaltung“, sve u službi države, jedne sile, kao i princip „Ein Volk, Ein Reich, Ein Führer“ (jedan narod, jedna država, jedan vođa).
Sprovedeni su izbori marta iste godine, gde su desno orijentisani mogli sami da izglasavaju zakone.
Uvedeni su zakoni, među njima onaj koji će značiti uvertiru ka diktaturi: „Zakon o zaštiti države i naroda“, potpisan rukom predsednika.
Oformlljene su komore Rajha za sve oblasti kulturnog, političkog i javnog života, pod kontrolom ministra propagande Jozefa Gebelsa.
Veliki broj zakona je donet baš u 1933. Tako brzo su oni koji su imali najveću podršku bili dovedeni do smrti, logora ili emigracije.
Iste godine, nastao je i prvi logor Dahau, čija je prvobitna namena bila da tu budu politički nepodobni, a kako se nacistička mašina bude zagrevala, on će promeniti svoju prvobitnu namenu, kao i svi ostali logori pre i tokom Drugog svetskog rata.
Nacisti su šest godina pred rat došli na vlast, postupci iz prve godine vladavine, uz to bez homogene vlade, bili su jasan znak planova za budućnost, ali velike sile, pre svega Francuska i Velika Britanija nereagovanjem su pustili da se plamen proširi, a njegovo gašenje je se moralo desiti tek kada su opekotine postale nepodnošljive.
Autor: Miloš Simeunović
