Budimir, prekaljeni ratnik, koji je sa nepunih 24 godina već vojevao u oba Balkanska rata stekavši reputaciju hrabrog i neustrašivog vojnika i medju saborcima i među komandom, nije se mogao pripremiti za nemilosrdnu sudbinu koja ga je dočekala nakon rata.
JUNAK VELIKOG RATA
Kada je septembra 1912. godine trube oglasile konačno oslobođenje od Turaka, svaki drugi punoletan muškarac iz Dragačeva odazvao se tom pozivu. Među njima je bio i Budimir Davidović (1890-1980) iz sela Goračići pokraj Guče koji se mesec dana pre odlaska u rat oženio.
Vrlo brzo je postao podnarednik srpske vojske zbog svoje hrabrosti, strogosti i pravičnosti. Kao podnarednik, učestvovao je u svim najznačajnijim bitkama u Balkanskim ratovima iz koje se u svoje rodno selo vratio sa šesnaest rana od metka i bajoneta.
Uskoro je usledio i I svetski rat na koji je Budimir opet odazvao da bori za svoju otadžbinu. Učestvovao je u borbi protiv Austrougara i bugarske vojske. Bio je na Ceru, Kolubari, a zatim prešao i albansku golgotu. U bitci na Kolubari zadobio je trideset i jednu ranu i sve ih preživeo! Svoj prvi veliki ratni podvig doživeo je u borbama na Slovencu kada je zarobio nekolicinu Austrijanaca.
Pored hrabrog vojnika, bio je i izviđač. Ulazio je duboko u neprijateljsku teritoriju, špijunirao ih je i neprimetno je uspevao da se vrati. Baš zbog svog temperamenta i karaktera dobijao je najteže i najodgovornije zadatke kakvi su bili zarobljavanje neprijateljskih ratnika.
Bitka na Solunskom frontu 18. aprila 1918. godine bila je poslednja u kojoj je Budimir učestvovao tokom šestogodišnje vojne karijere. U prepadu koji je izvodio deseti pešadijski puk, jurišni vod Budimira Davidovića, uskočio je u bugarske rovove i počeo da ubacuje bombe u bugarske zemunice. Zatim je, Budimir držeći vrata dok su te bombe unutra eksplodirale, bio otkriven nakon čega su neprijatelji krenuli da ga gone bombama. Povlačeći se sa svojim vodom vraćao je te bombe, međutim, jedna mu je eksplodirala u ruci što je prouzrokovalo da ostane bez šake i time rat za njega bude završen. U bonici je iz njega izvađeno sedamdeset četiri parčeta od bombe.
Šest dana nakon borbe, u bolnici ga posećuju regent Aleksandar Karađorđević i komandant Gijom. Priča se da je lično sa svojih grudi komandant Gijom skinuo Orden francuske Legije časti i pružio Budimiru. Za svoje junaštvo odlikovan je najvišim vojnim odlikovanjima: sa dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, Ordenom Legije časti, Ordenom Belog orla sa mačevima, Obilićevom medaljom za hrabrost i Albanskom spomenicom. Posle junačke karijere vojnika vratio se u Dragačevo sa sedam odlikovanja i sedamdeset rana.
U rodnim Goračićima, zatekao je rodnu kuću zapaljenu i opustošenu. Suprugu koja se skrivala u šumi, jedva je pronašao. Da bi prehranio porodicu, prvih meseci je radio razne poslove i to uglavnom nešto što su mu meštani davali iz sažaljenja. Nakon nekog vremena neko se setio iz tadašnje vlasti da su se ogrešili o Budimira, pa su ga postavili u Guči za poreskog izvršitelja. Ubrzo je napustio posao, jer je smatrao da je veoma sramotno da svojim ratnim drugovima uzima stoku da bi platili porez. Potom, sa svojom ženom i dvoje dece, odlazi u Čačak gde raznosi mleko, kako bi othranio porodicu.
Bolesnog i za rad nesposobnog, svi su ga zaboravili. O ovome svedoči i potresno pismo koje je, usred okupacije, 24. aprila 1942. godine Budimir uputio predsedniku srpske vlade Milanu Nediću.
Molim vas da mi se dodeli nešto pomoći pošto nemam nikakvih drugih prihoda, star sam i sakat, umirem od gladi na čačanskoj kaldrmi sa ženom i još dvoje sitne dece – napisao je Budimir.
Doživeo je duboku starost. Kada je Budimir Davidović umro u 90. godini života u Čačku, Čačani i njegovi Dragačevci napravili su mu svečani ispraćaj. Ogromna masa građana ispratila je Budimira do njegove večne kuće koja se nalazila u neposrednoj blizini grobnice slavnog vojvode Stepe Stepanovića. Sahranjen je uz sve vojne počasti, a u leksikonu Čačana, Budimir se nalazi među pet najznačajnih ličnosti toga kraja uz majora Dragutina Gavrilovića, Đorđa Mihailovića i pesnika Vladislava Petkovića Disa.
Autor: Isidora Simić
