Poslednjih nedelja smo bili u prilici da svašta čujemo o Mauricujusu. Računi, falsifikovana dokumenta ili ne, letovanja i slično. Uglavnom, da nema Kosova i Metohije i političke borbe, izgleda da bi geografiju smatrali nepotrebnom, kao što je slučaj sa jednim istorijskim događajem gurnutim pod tepih, svakako za oči javnosti, kako zahvaljujući knezu Pavlu Karađorđeviću, tako i komunističkom režimu. Frapantna je činjenica, da kada pomenemo dato ostrvo, imamo u vidu samo događaje od pre par nedelja, dok dalji pogled unazad magli ili je potpuno pomračen sistematskim zaboravljanjem, ali i ličnim neangažovanjem po pitanju vezanosti Mauricijusa za jugoslovensku i srpsku istoriju.
Pored Dragana Đilasa, verovali ili ne, bila je jedna ličnost, koja je u svoje vreme verovatno bila popularnija, ali zahvaljujući pozitivnim mišljenjem o njoj i fanatizmu sa kojim se njeno ime izgovaralo.
U pitanju je dr Milan Stojadinović, rođen u Čačku 1888. godine. Ekonomista, usavršavan u inostranstvu, pogotovo u Nemačkoj, a zatim dvadesetih godina prošlog veka ministar u nekoliko vlada mentora Nikole Pašića.
1936. postaje predsednik vlade, daje sjajne rezultate, naravno, na prvom mestu ekonomske.
U svojim iscrpnim memoarima (M. Stojadinović, „Ni rat ni pakt“) sa naglašenim „ja“ u pripovedanju i detaljnim opisima različitih događaja iz političkog i privatnog života, mada je teško kod njega to dvoje razdvojiti, on daje sliku svog celokupnog političkog angažmana i zle sudbine koja ga je snašla.
Nakon što je svašta prebrodio kao predsednik vlade, posle sjajnih rezultata, ali i nepopularnih planova za dalje, knez Pavle i kamarila oko njega, smatrali su da je Stojadinović previše opasan, ali definitivno i mnogo sposobniji od svih pa bi najbolje bilo odstraniti ga.
1939. Stojadinović nije više na čelu vlade, a kao posledica tog „noža u leđa“ kako navodi Stojadinović, jesu stvaranje Banovine Hrvatske zahvaljujući ne tako sposobnom Dragiši Cvetkoviću i vrlo sposobnom Vlatku Mačeku.
Sudbina nekadašnjeg predsednika vlade je bila određivanje neke vrste kućnog pritvora, premeštanja iz jednog u drugi kraj Srbije, zatim Grčka, da bi konačna destinacija ovog državnika i političara koji se našao u potpunoj konfuziji, pri čemu nije gubio hladnokrvnost, bila Mauricijus.
Na ostrvu je proveo par godina, moleći, pre svega Britance, za dobijanje dokumenata za prelazak u Argentinu, zemlju kojom tada vlada Huan Peron i koja je bila obećana zemlja političkih emigranata. Godine su prošle u brizi za porodicu, moljakanja za dokumente, ali i plodnog književnog rada, bez većih finansijskih sredstava.
Posle silne borbe, dobio je dokumenta i dozvolu za preseljenje u Argentinu, gde mu se najzad i deo porodice pridružio.
Društvo mu je, između ostalog, pričinjavao i Miloš Crnjanski, a uz njegovu pomoć krenuo je da piše za poznati argentinski list „El Economista“.
Umro je u Buenos Ajresu, oktobra 1961, bez mogućnosti povratka u otadžbinu.
Godine na Mauricujusu su bile kobne po njega, često govori o čežnji koja ga izjeda za domovinom i porodicom, ali u očima kneza Pavla previše opasan, a za komuniste fašista, Stojadinoviću je bilo potrebno nekoliko decenija nakon smrti da dobije više mesta u istoriografiji.
Zato, pored računa i egzotike koju Mauricijus nudi, on je i politička grobnica, ali i uzročnik smrti Milana Stojadinovića, naravno, ne svojim krivicom.
Autor: Miloš Simeunović
