Prvi svetski rat, braća po krvi-Irci i Srbi

Društvo istorija

Asocijacije na Irsku nas često navode na pabove, pivo, muziku i začudo vrlo sličan mentalitet. Retko ko će reći da mu se ne dopada irska muzika, uz to, naravno, pominjanje Ortodoks Keltsa je neizostavno.
Zatim, nakon što ste okusili „Ginis“ i odslušali nekoliko puta „British soldiers go on home“, sigurno da ste osetili duh Irske i identičan istorijski spoj Iraca i Srba.
Pogotovo ako ste poznavalac istorije jasno je da imamo mnogo više spona nego što se na prvi pogled čini.
Vekovima, boreći se protiv Engleske, što je aktuelno i danas, pamteći spaljena sela i gradove izazvane rukom Olivera Kromvela iz sredine 17. veka i jednostavno bez saglasnosti pripojeni onima koje smatraju najvećim neprijateljima, uz to ne gubeći prkos, iako im je nažalost poseban jezik gotovo zaboravljen, daju nam osećaj poistovećivanja i konačno, upiranje prstom ka zapadu uz reči:“Konačno neko sličan nama, braća u zloj sudbini“.
Pored svega navedenog, mnogo manje poznato jeste ono, zbog čega stvarno treba da budemo zahvalni Ircima.
U pitanju je irsko učešće u Prvom svetskom ratu, naravno u sastavu britanske imperijalne armije. Naime, nakon propasti operacije na Galipolju, koja se odvijala po planu admirala Vinstona Čerčila, sile Antante se okreću frontu na Balkanskom poluostrvu, odnosno, otvara se novi front, danas poznat pod nazivom Solunski.
Stigavši na Balkan, britanski vojnici u čijem sastavu je najviše Australijanaca, koji su masovno ginuli na Galipolju kao topovsko meso, zatim Kanađana i naših dragih Iraca, krenule su strašne muke po te vojnike. U letnjoj opremi, opalog morala, uz to poniženje što će glavnu reč voditi Francuzi, prepušteni su krvavim bitkama, ali i herojskim delima.
Irska deseta divizija je uz Francuze čuvala odstupnicu Srbima ka obali od nasrtaja blizu 100 000 bugarskih vojnika. Svakako se iz ovoga vidi da učešće Antante i ovde pomenutih Iraca nije samo u probijaju fronta, već i u herojskom činu čuvanja odstupnice.
Oko 9 000 Iraca Desete irske divizije je se u jednom trenutku našlo samostalno protiv skoro 100 000 bugarskih vojnika. Irci nisu napustili svoje položaje, nego su skoro svi pali zarad povlačenja srpske vojske i civila. Bitku jesu izgubili, ali je ona bila jedan od činilaca srpskog dizanja iz pepela nešto kasnije.
Takođe među Ircima je na Solunskom frontu bila najpoznatija bolničarka Flora Sends, o kojoj postoje mnoge studije i za koju će se, siguran sam, naći mesta u novim tekstovima.
Danas, u blizini mesta Dojrana, gde je herojski pala Deseta irska divizija, nalazi se spomenik u obliku keltskog krsta, u znak palih boraca i velikog čina za srpski narod, ali i čitav svet.
Zato, kada krenete u pab, ili pak u Irsku setite se ovog dela irskih boraca i samo još više zavolite te ljude, jer oni su jedni od onih za koje ne možemo izneti ništa loše, već samo izraz zahvalnosti.

Autor: Miloš Simeunović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *