DETINJSTVO I ŠKOLOVANJE
Dimitrije Davidović rođen je 12. oktobra 1789. godine u Zemunu u jednospratnoj kući na uglu današnje Glavne i Davidovićeve ulice. Odrastao je u svešteničkoj porodici od oca Gavrila Georgijevića koji je kasnije prešao u trgovce i finansirao I srpski ustanak. Prezime Davidović uzeo je po svom dedi koji je bio najugledniji član porodice, takođe sveštenik i predavač u Karlovačkoj Latinskoj školi.
Bio je niskog rasta (zbog čega je kasnije dobio i nadimak Švrća, Švaba..), slabašan i bolešljiv. U petoj godini preležao je boginje koje su su mu zauvek ostavile rošavo lice, slab vid i osetljive oči.
Sa 6 godina krenuo je Srpsku osnovnu školu u Zemunu, mada se smatra da je uporedo pohađao i Nemačku školu s obzirom da je nemački govorio perfektno. Neki kažu čak i bolje negom maternji jezik. Po završetku osnovne škole nije poslušao oca koji mu je dao savet da upiše Grčku školu već odlučuje da upiše Karlovaču Gimnaziju koju nije uspeo da završi. Naime, u mladosti se u njemu razvilo slobodoumlje koje je kasnije preraslo u bunu protiv šibanja učenika zatim je svoj bes i revolt preneo na papir gde je napisao podrugljiv tekst o svom nastavniku.
Školovanje dalje nastavlja u Kežmarku gde upisuje prvu godinu filozofije. Tamo upoznaje našeg uglednog pisca Milovana Vidakovića koga je Dimitrije Davidović nazivao svojim mentorom. Koliko ga je cenio i poštovao govori činjenica da je Dimitrije dao imena svojoj deci prema imenima likova iz njegovih romana. Drugu godinu filozofije upisuje u Pešti, da bi zbog svoje neodlučnosti odustao od tog fakulteta i školovanje nastavio na Medicinskom fakultetu u Beču.
Dimitrije Davidović je često imao problem da ono što započne nikad ne završi do kraja. Fakultet nikada nije ni završio, iako je bio u to vreme jedan od najobrazovanijih Srba. Pored nemačkog, govorio je latinski i ruski što mu je kasnije omogućilo da prevodi razne tekstove i uredbe.
ŽIVOT U BEČU
U Beču ostaje 8 godina gde upoznaje tadašnjeg kolegu sa fakulteta Dimitrija Frušića sa kojim je sanjao isti san o pokretanju srpskih novina za svoj narod. Uvek se divio Londonu koji je u to vreme izdavao skoro 60 različitih listova, a nijedne nisu postojale na srpskom jeziku.
Nakon bezuspešnog pokušaja da od Bečke policije dobiju dozvolu sa osnivanje štamparije, nadu im je pružio čovek na koga su se Srbi u Habzburškoj monarhiji oslanjali – Jernej Kopitar. On im je pomogao u sastavljanju molbe caru koji je vrlo rado pristao jer je želeo da smanji uticaj Rusa na carstvo. Tako su te 1813. godine krenuli da štampaju svoj list, a u avgustu izlazi jubilarni prvi broj Novina Serbskih. Najveća vrednost tih novina bila je što su afirmisali Srbe i srpsku kulturu, a senzacionalizam ostavljali po strani. Otvaranje sprskog lista okupio je znamenite Srbe koji su živeli u Beču poput Vuka Karadžića, Đorđa Magaraševića, Sime Milutinovića Sarajlije i Ilije Garašanina.
Za vreme Bečkog kongresa (1814.-1815.) gde se rešavala sudbina Evrope posle Napoleonovih ratova, Dimitrije je stao u službu srpskih i nacionalnih interesa zajedno sa Protom Matejom Nenadovićem. Pregovori su, nažalost, prošli bezuspešno zbog loših političkih okolnosti.
Finansijske oskudice u kojima se Dimitrije našao tih godina sprečavale su ga da se posveti svojim ambicijama od kojih je najveća bila da otvori svoju samostalnu štampariju misleći da će tako smanjiti troškove izdavanja listova. Dimitrije je uspeo da zaduži kod jednog svog prijatelja i otvori skromnu štampariju, ali su austrijske vlasti dale dozvolu da piše samo na istočnim jezicima što se od početka Dimitriju nije dopalo s obzirom da je u to vreme bilo obrazovanih Srba. Njegov finansijski projekat je bio osuđen na neuspeh, a on se za tu štampariju previše zadužio.
Dimitrije se 18. maja 1817. godine oženio Savkom koja je posle godinu dana braka umrla na porođaju ostavljajući mu sina Svetozara da bi se zatim oženio Jelenom, devojkom vlaškog porekla, koja mu je podarila sina Milana i ćerku koja je jako rano preminula. Dimitriju ni oba miraza koja je dobio nakon ženidbe nisu mogla da pomognu da štamparija radi punom parom kako je on želeo.
ODLAZAK U SRBIJU I POLITIČKA KARIJERA
Usled propalog posla štamparije i sumnje da se mešao oko unijaćenja dalmatinskih Srba, Dimitrije traži dozvolu od Kneza Miloša da dođe u Srbiju. Preporučivao se da radi na prosvetiteljstvu, prosvećivanju srpskog naroda i izgradnji biblioteke. Izneo je i plan o osnivanju škola gde on još tih godina pominje sistem školovanja kakav bi uključio devojčice u obrazovanje, što je u to vreme bio retko napredan stav. Preporučivao se i kao čovek koji poznaje štampu i koji je završio štamparski zanat. Odgovor na predatu molbu nikada nije dobio, pa je odlučio da na svoju ruku izvadi pasoš i ode bez dozvole u svoju rodnu zemlju.
Uočivši pravu situaciju u Srbiji i to da se naš vođa ponaša sličnije istočnim despotima nego evropskim vladarima, shvatio je mu nema povratka nazad za Austriju u kom je proglašen za begunca. Odlučio je da se bori svim snagama da podigne kulturni nivo naroda i da unapredi političke institucije u zemlji. Njegova najveća želja bila je da se Srbija izgradi na principu moderne demokratske evropske države.
Usled isteka pasoša, Davidović je imao problema sa austrijskim vlastima koji su zahteva hitno vraćanje. Knez Miloš je odlučio da mu oprosti što je bez dozvole došao u Srbiju te ga je stavio ga pod svoju zaštitu radeći kao njegov prevodilac strane štampe, porodični lekar, a kasnije i kao njegov lični sekretar od 1826. godine.
Dimitrijev ugled znatno je porastao nakon prevedene Odredbe Akermanske konvencije koja bi mogla kasnije da odredi autonomiju Srbije pod okupacijom Turaka. Početkom 1830. godine poslat je kao diplomata u pregovorima oko Hatišerifa koji nalaže da se oslobode 6 nahija i da se turski narod iseli sa srpske teritorije. Turci su to dugo odugovlačili iako su Rusi vršili pritisak sa svih strana. Konačno, Hatišerif je stigao u Srbiju na turkom 12. decembra, a dan kasnije i na srpskom jeziku. Davidović je imao tu čast da ga lično pročita, a kasnije uputi narodu i kneževe govore.
Nakon burne reorganizacije u Srbiji, knez je trebao u što kraćem periodu da osnuje savet i organe izvršne vlasti, kao i da objavi ministre u ustaničkoj vladi. Davidoviću je pripala funkcija popečitelja inostranih poslova i njegov zadatak se u to vreme najviše bazirao na iseljavanju Turaka sa srpske teritorije. Jedna od najvažnijih Davidovićevih briga je bila i ta da vodi računa o ličnom ugledu kneza te je za te potrebe osmislio grb Obrenovića, birao titule i etikecije. Malo ko zna da je upravo Dimitrije bio taj koji je osmislio boje naše zastave koje se viore i dan danas.
Usled odlaganja skupštine i nezadovoljstva naroda, izbila je Miletina buna 1835. godine u kojoj je Dimitrije pregovarao u kneževo ime i uspeo da se nagodi sa narodom. Velika narodna skupština održana je na Sretenje 14. februara u Kragujevcu. Dimitrije Davidović je verovatno počeo da radi na nacrtu Sretenjskog ustava i pre kneževog odobrenja, a knez mu je uputio nekolicinu ličnosti, među njima i Stefana Radičevića da mu u tome pomognu. Dimitrije je bio verovatno najspremnija ličnost u Srbiji za ovakav posao. Sretenjski ustav je ostao u istoriji zapamćen kao ustav koji je bio primenjivan samo 14 dana nakon čega je suspendovan. Ovaj ustav je propagirao pitanja lične slobode, neprikoslovenosti imovine i podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku.
Davidovićeve ustavotvorne težnje ubrajaju ga u umerene opozicionare knezu Milošu i u idejnog utemeljivača ustavbraniteljskog pokreta. Davidović je bio veliki pobornik Francuske revolucije i uporno je radio na tome da prevede i preuredi Napoleonov kodeks u Milošev kodeks.
Dimitrije je celog života bio narodni dobrotvor. U određenim periodima na različite načine pomagao je školama u njenom radu. Bio je naš pisac, naučnik, istoričar, a najviše će ostati upamćen kao neko ko je prvi pokrenuo novine u Srbiji, pa i prve novine u Habzburškoj monarhiji iako je bilo pre toga pokušaja. Pored Dositeja Obradovića koji je bio nosilac najmodernijih ideja koje su u to vreme zahvatile celu Evropu, razvija se lik i delo Dimitrija Davidovića koji će se pamtiti kao diplomatski misionar za sticanje srpske autonomije i nezavisnost.
BEDNA SMRT VELIKOG ČOVEKA
Posle suspenzije ustava, Dimitrije je uklonjen sa svih funkcija koje je tada obavljao. Miloš je bio primoran da protera iz Beograda pod pritiskom inostranih sila. On odlazi u Smederevo sa porodicom 1838. godine gde počinje da gradi kuću živeći od bedne nadoknade koju mu je Miloš slao mesečno, a koja je nekad umela i da zakasni. Umro je u svojoj kući te iste godine 25. marta, a njegova smrt ostala je neobjavljena i ne ispraćena čak i od strane Novina Srpskih.
Umro je neobeleženo, izvan groblja na livadi. Kasnije, posle svršene Miloševe strahovlade, telo mu je jedva pronađeno i sahranjen je u crkvi Uspenja Bogorodice u Smederevu gde mu je postavljena nadgrobna ploča na kojoj je ispisano – DIMITRIJE DAVIDOVIĆ – SAV SRBIN.
Autor: Isidora Simić
