Partizan- Artmedia – Poraz koji ću pamtiti do kraja života

Fudbal Sport

Uvek ću se sećati tog 23. avgusta 2005. godine. Tada sam imao samo jedanaest godina. Za normalne ljude je taj 23. avgust samo još jedan običan dan, za mene, to će biti jedan od dana koje nikada neću zaboraviti. Proklet bio kad je osvanuo. Tog dana sam plakao. Kao malo kada u životu.

Partizan je tada propustio šansu da napravi nešto što nikome na prostoru stare Jugoslavije nije pošlo za rukom u 21. veku do tada, da obezbedi dva učešća u Ligi Šampiona i nokaut fazu Kupa Uefa. Za potrebe pisanja ovog teksta nije bilo potrebe da ponovo odgledam tu utakmicu. Nema potrebe. Sećam se svega, kao da je juče bilo.

 

Partizan je sezonu 2004/05. završio sa osvojenom titulom šampiona Srbije i Crne Gore, bez  ijednog poraza sa osamdeset bodova, pet više od drugoplasirane Crvene Zvezde.

 

U evropi je Partizan odigrao možda i najbolju sezonu od legendarne 1966. kada su crno-beli igrali finale tadašnjeg Kupa Šampiona protiv Real Madrida. Partizan je u Kupu Uefa stigao do osmine finala.

 

Tadašnji trener Vladimir Vermezović je na raspolaganju imao dosta kvalitetan sastav: Ivica Kralj, Ivan Tomić, Zoran Mirković, Albert Nađ, Simon Vukčević, Nenad Brnović, Nenad Đorđević, Miroslav Radović, Milivoje Ćirković i Saša Ilić su izmedju ostalih, tada nosili crno-beli dres.

 

Partizan je najpre u kvalifikacijama izbacio dva predstavnika iz Rumunije, Ocelul i Dinamo Bukurešt. Kasnije je u grupi sa Laciom, Viljarealom, Midlsbroom i grčkim Egaleom zauzeo treće mesto i prošao u nokaut fazu, gde ga je čekao ukrajinski Dnjepar.

 

Prvi meč je odigran u Beogradu po pravom snežnom kijametu i završen je razultatom 2:2, oba gola za Partizan je postigao Obiora Odita koji je te zime stigao u Partizan iz ivanjičkog Javora. U revanšu u prohladnom Dnjepropetrovsku, Partizan je napravio malo čudo i pobedio domaćina sa 1:0 golom Miroslava Radovića u 87. minutu. Crno- beli su na kraju poraženi u osmini finala od moskovskog CSKA, nakon 1:1 u Beogradu i mnogo bolje igre Partizana, CSKA je u Moskvi pobedio sa 2:0 i tako prošao dalje. Meč u Moskvi je ostao upamćen i po brojnim spornim odlukama sudije Đanluke Papareste i crvenom kartonu Nenada Đorđevića.

 

Partizan je sezonu 2005/06. počeo u kvalifikacijama za Ligu Šampiona, sa skoro nepromenjenim timom. Protivnik u drugom kolu kvalifikacija je bio šampion Moldavije, Šerif. Crno-beli su sa dve pobede ( 1:0 u Beogradu i 1:0 u Tiraspolju) prošli u poslednje treće kolo, gde ih je čekao šampion Slovačke, Artmedia Petržalka ( Petržalka je inače gradska četvrt Bratislave ). Artmedia je u drugom kolu neočekivano izbacila Seltik nakon što ih je na svom terenu isprašila sa 5;0 a posle u Glazgovu spašavala živu glavu, Škoti su revanš dobili sa 4:0.

 

Slovaci jesu bili neugodna ekipa, ali svakako ne bauk za Partizan.

 

Prvi meč je odigran u Bratislavi. Partizan je bio mnogo bolji od domaćina, imao dosta izglednih šansi, ali se meč na kraju završio rezultatom 0:0. Revanš u Beogradu smo svi mi koji volimo Partizan, bili stariji, bili mlađi, jedva čekali. Karte su planule jako brzo i bilo je jasno da Slovake čeka pun stadion. Euforija i optimizam su mogli jasno da se osete na svakom koraku. O tome kolika je bila važnost ove utakmice govori i to što su navijači samo zbog ove utakmice obustavili bojkot protiv uprave kluba.

 

Sam tok utakmice je priča za sebe. Nakon prvih petnaest minuta gde su timovi, kako komentatori popularno znaju da kažu ,,ispitivali snage”, Partizan je u potpunosti preuzeo kontrolu nad utakmicom. Slovaci su maltene bili saterani u svoj šesnaesterac. Prilike su imali i Simon Vukčević, i Boja, i Odita, kao i Ivan Tomić. Maltene svaki igrač Partizana koji se nalazio na terenu je imo po jednu šansu. Meni će posebno u pamćenju ostati zicer koji je imao mladi Nikola Grubješić ( njegov otac Pavle Grubješić je bivši igrač Partizana, poznat po nadimku ,,Brzi Gonzales”), Grubješić junior je sa tri metra zakucao loptu u prečku.

 

Jedan čovek me je posebno nervirao. Taj čovek se zvao Juraj Čobej, golman Artmedie. U golmana Artmedie je to veče ušao Oliver Kan lično.

 

Nakon što Partizan nije iskoristio gomilu šansi u regularnom delu i produžetku, a gosti imali jednu jedinu šansu i umalo dali gol ( kod te šanse sam se bukvalno zaledio), pristupilo se izvodjenju penala.

Prednost pri bacanju novčića je dobio Partizan, šutiralo se na gol koji se nalazio kod juga.

 

Prvi izvodjač za Partizan je bio Zoran ,,Bata” Mirković, koji pravi varku telom, šalje golmana u suprotni ugao ali pogadja stativu. Kada nemaš sreće onda je baš nemaš. Nakon što su Slovaci realizovali svoj penal, Partizan je konačno dao gol u ovom dvomeču, Albert Nadj je pogodio iz penala i izazvao oduševljenje na stadionu. Nakon što je Nadj dao gol, bukvalno sam skakao od sreće, mislio sam da nema šanse da izgubimo.

 

 

Nekoliko minuta kasnije, sreća je prerasla u ekstazu. Nakon promašaja gostiju, Simon Vukčević pogadja i Partizan je poveo u penal seriji sa 3:2. Liga šampiona je bila tako blizu. Mogao je da se oseti miris. Vrata raja su bila odškrinuta. Još samo jedan penal. Jedan promašaj njihov ili jedan naš gol i eto ga, ali triler se nastavio.

 

U šestoj seriji penala za goste šutira Debnar, Ivica Kralj je pogodio stranu, maletene je imao tu loptu na ruci, ali ona na kraju završava u mreži.

 

Pjer Boja je bio sledeći izvodjač za Partizan. Ukoliko Boja da gol sve je gotovo, napetost je dositgla vrhunac. Prema rečima čoveka koji je bio na utakmici, kompletan stadion je okrenuo glavu, niko više nije imao živaca da gleda šta će se desiti. Desio se opet taj Juraj Čobej, koji je šut Pjera Boje odbio do stative i lopta je završila u polju. Euforiju i sreću je zamenila zebnja i zabrinutost. ,,Nećemo valjda da izgubimo, pa mi smo mnogo bolji od ovih”, govorio sam ćaletu dok smo gledali kako Nenad Brnović prilazi da izvede penal za Partizan nakon što su Slovaci dali gol i poveli sa 4:3. Brnović je uzeo zalet, šutirao je po zemlji, slabo… Čobej je odbranio… Kraj… Gotovo je… Izgubili smo.

 

Ja više nisam mogao da izdržim, počeo sam da plačem, onako iskreno, dečački. To je bio prvi put da sam plakao zato što je moj Partizan izgubio.

Ćale me je zagrlio i tešio, on voli fudbal i sport isto kao i ja, on je isto bio navijač, on me je razumeo, znao je kako je to kad tvoj voljeni tim izgubi.

 

Sutradan kad sam se probudio otišao sam kod drugara, razumeli smo se pogledom, samo smo se pozdravili i sedeli jedan pored drugog ne progovarajući ništa. Nije ni meni ni njemu bilo do toga da sumiramo utiske i da pričamo o toj utakmici. Delili smo tu tugu zajedno.

 

Poraz od Artmedie je došao kao neka ptica zloslutnica. Najava teških dana za Partizan. Nokaut je bio poraz od Makabi Petah Tikve u kvalifikacijama za Kup Uefa samo dve nedelje posle zlosrećne Artmedie. Posle pobede od 2:0 na gostovanju, Partizan je doživeo brodolom na svom stadionu porazom od 2:5. Kruže priče da je ova utakmica nameštena, neki ljudi su maltene sigurni u to, ali do sada nije bilo ni jednog opipljivog dokaza.

 

Nakon ispadanja iz Kupa Uefa trener Vladimir Vermezović je podneo ostavku. Sezona u domaćim takmičenjima je bila loša, ekipa je izgubila samopouzdanje, štrajk navijača protiv uprave je bio sve izraženiji. Jirgen Reber koji je došao na mesto Vermezovića. Nemac će ostati upamćen po tome što je u svom kratkom mandatu u Humskoj stigo da izgubi od Voždovca 3:2 nakon što je imao prednost od 2:0 kao i po blamaži u kupu protiv Timoka iz Zaječara.

 

Ništa se od ovoga ne bi desilo da se nije desila ta prokleta Artmedia. Bio je to meč koji je odredio sudbinu kluba za narednih nekoliko godina, možda čak i duže.

 

Partizan se od tog poraza verovatno i oporavio, ali ja neću nikad moći da zaboravim tu utakmicu i Juraja Čobeja. Ni jedan poraz mog Partizana mi nije toliko teško pao. Ni jedan Augsburg, Az Alkmar, Gent, Šamrok ili Petah Tikva ne mogu da uđu u isti koš sa Artmediom, nijedan poraz mi ne izaziva lošije sećanje zato što je to bila utakmica sa posebnom težinom.

 

Mnogo boli kada ti sreća okrene leđa. Kada znaš da si bio bolji od protivnika, da si zaslužio da prodješ dalje i izgubiš zbog toga što jedna lopta završi na prečki ili stativi, ili zato što golman protivničke ekipe ima dan kakav nikad nije imao.

 

Taj 23. avgust 2005. će ostati rana koja će boleti. Zauvek.

P.S Golman Artmedie Juraj Čobej je samo nekoliko godina ranije bio na pragu toga da batali fudbal. Prestao je čak i da dolazi na treninge ekipe. Odjednom se Čobej na treningu pojavio kao potpuno drugi čovek. Ljudi bliski njemu su pričali da se učlanio u sektu i da je tu našao spas.

Možda je te večeri u Beogradu bacao neke vradžbine na nas. Ko će ga znati.

P.S Fudbalski klub Artmedia je doživela bankrot 2008. godine i u jednom trenutku je čak i igrala petu ligu Slovačke. Klub je danas drugoligaš.

Autor: Nemaanja Rakonović

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *