Šta to ima u ljudima tužno…

Društvo

da ulaze u tuđe živote

 

Zaista – šta je sa ljudima? Zašto je uvek i lakše i draže baviti se tuđim životima, ulaziti u tuđe priče, biti tuđe bitke? U čemu je štos, koja je poenta? Da li je neko to do sad otkrio? 

Šta utiče na to da životi postaju prazni za sebe, prazni po sebi, pa traže druge, tuđe, zanimljivije živote? Zašto uvek upiremo prstom u drugog, umesto da pogledamo u ogledalo? Zašto za sopstvene probleme krivimo uvek sve i svakog, sem sebe? Kada smo postali tolike kukavice, da smo tako jaki na rečima i, kao po pravilu, samo kada se ne odnose na nas? Gde ode ljudskost u nama, ljudima, pa postasmo…šta vam je volja da ovde stoji, neka stane. 

Prava reč – tužno. Kakva i kolika tuga i praznina treba da se dese, da bi ljudi krojili svoje puteve i prestali više da idu tuđim? Na koji način se dolazi do spoznaje da je to nešto poželjno i vredno truda? Suštinski, zašto svi trče za prečicama?! Zar ne vidite da vas skuplje izađe?! Ili, s druge strane, postaje bezvredno.

Da li i vi razmišljate o ovome? Da li primećujete sve veće prisustvo ovih silnih, a opet tako istih praznina? Ljudi kao da u jednom trenutku pronađu svrhu svog postojanja, a na veliku nesreću, ta svrha se ne tiče puno njihovih života, kao ni opšte koristi i unapređenja. Energija jedne pojave koja se zove Ništa je vrlo osetna i uznemirujuća. 

Očekujemo nove priče? Kako mislimo da se dese, ako sledimo sve te prazne i, na kraju, ničije puteve? Očekujemo da nam bude bolje? Pa, neće biti, ako nastavimo da brigamo tuđe brige, umesto da detektujemo svoje i pronađemo njihova rešenja. No, najlakše je kukati nad sopstvenom sudbinom, a ovamo govoriti drugome šta treba, kako i zašto ne. Na primer. 

Ne verujem u to da smo toliko dobri ljudi da brinemo o tuđim nesrećama i radujemo se njihovim srećama. Gotovo nikada nisam naišla na iskrene rekacije u tim slučajevima. Čak ni kao posmatrač! Čak ni kao jedan, jednini, nemi posmatrač! Zašto? Bolje da ne pitam opet. 

 

Ali, da ima nečeg tužnog i praznog u tim banjavanjima ljudi u tuđe priče – ima. Ne da ima, već se javlja jedno prezasićenje na tom polju. Kako očistiti dušu, srce, život i društvo od ove teskobne pojave? Teško pitanje. Mada, svakako nije postavljeno da bi dobilo odgovor. 

Čak i svesni ove tuge, čini se kao da svi polako odustajemo od borbe za istrebljenje jednog velikog Ničega. 

 

Da li tako treba? Verovatno ne, ali koga je briga? Osim…..

  ako ne pustimo buvu da je to tuđa briga. 

 

Autor: Jelena Luković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *