Danilo Kiš – Smrti, kakva demonstracija sile!

Kultura

Na današnji dan, 22. februara 1935. godine, rođen je jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka, Danilo Kiš. Bio je srpski i jugoslovenski romanopisac, esejista, prevodilac, dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Pisao je dirljivo, mračno, ali iskreno. Pisao je lirskim stilom sa povremenim bežanjem u sanjarenje. Pisanje mu je bilo naknada za život koji je drugačije zamišljao.

Rođen je u multikulturalnoj porodici. Otac Eduard Kiš bio je mađarski Jevrejin, a majka Milica Dragićević pravoslavna srpkinja iz Crne Gore. Očevo prvobitno prezime je bilo Kon, ali ga je  kasnije mađarizovao u Kiš. 

Prvi razred osnovne škole završava u Novom Sadu, a zatim se porodica Kiš seli u Mađarsku, u očev rodni kraj, gde završava osnovnu školu i drugi razred gimnazije. Nakon što je otac, Eduard Kiš, 1944. odveden u Aušvic, Danilo sa majkom Milicom i sestrom Danicom posredstvom Crvenog Krsta odlaze na Cetinje. 1954. upisao je Filozofski fakultet u Beogradu, a četiri godine kasnije diplomirao je kao najbolji student te generacije na katedri za opštu književnost. 

U životu je imao dve ljubavi. Sa Mirjanom Miočinović venčao se 1962. godine. Nakon razvoda sa Milicom 1981, pa sve do smrti živeo je sa Paskal Delpeš.  

Bio je jedan od naših najprevođenijih pisaca i dobitnik mnogih nagrada. Ipak, njegov život i rad pratile su mnoge kontroverze. Bio je boem, ali i izuzetno osobena ličnost. Neka od njegovih najznačajnijih dela su svakako „Bašta, pepeo“ iz 1965, „Rani jadi“ iz 1970. i „Peščanik“ iz 1972. godine.  Ova tri autobiografska romana uokvirena su u Porodični ciklus i posthumno objavljena 1993. Za Peščanik dobio je NIN-ovu nagradu , ali ju je nakon par godina vratio. Za delo „Enciklopedija mrtvih“ dobio je Andrićevu nagradu 1984. godine. 

Za Porodični ciklus govorio je da su to njegovi utisci i uspomene iz detinjstva. Pratila ga je čitavog života očeva smrt, Aušvic, Drugi svetski rat. Jedini način da se reši tih mučnih sećanja i bola koji ga je opsedao bio je da sve pretoči u reči, a reči u romane. Romani upravo prate život porodice kroz različita vremena, a po sredi svakog je odlazak oca, glave porodice, u logor smrti.

Jedan od najvećih razočarenja u njegovom životu je napad na njega i njegovo delo „Grobnica za Borisa Davidoviča“ iz 1976. godine. Dok su sa jedne strane i kritika i publika sa oduševljenjem prihvatili novi roman Kiša, sa druge strane vodila se kampanja protiv njega da je plagijator i da roman nije u potpunosti njegov.

Danilo Kiš je oboleo od karcinoma pluća i preminuo je 15. oktobra 1989. godine u Parizu, gde se i lečio. Borislav Pekić je izjavio da je u jednom razgovoru kada je pitao Kiša da li ga šta boli, on je rekao da ga boli – život. Sahranjen je po sopstvenoj volji u Beogradu po pravoslavnim običajima.

Neki od Kišovih najlepših citata:

„Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“

„Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh srušiti takvu tvrđavu! Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju za tako kratko vreme. Potrošiti toliku energiju, brzo kao kad se ispuši cigareta. Kakav je to bio posao, Smrti, kakva demonstracija sile!“

„Istoriju pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.“

„U zoru, osvanusmo ispod stola, iznad bola.“

„Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.“

„Opasno je naginjati se nad tuđom prazninom, a u pustoj želji da se u njoj, kao na dnu bunara ogleda svoje vlastito lice, jer i to je taština. Taština nad taštinama.

 

Autor: Nevena Vićentijević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *