Pesnici bujnih, neobuzdanih karaktera imali su najlepše i najtragičnije ljubavne priče. Ono što im je život poklanjao to oni sami nisu mogli da opevaju. Takva je i ljubavna priča Vladimira Majakovskog. Njegova priča je pravi primer da ljubav može preživeti smrt.
U gradu ljubavi Majakovski je sreo svoju ljubav. Nastupao je neko vreme u Parizu i tu upoznao rusku emigrankinju, Tatjanu Jakovljevu. Među njima nije bilo sličnosti ni u tragovima. Devojka vaspitavana i oblikovana Puškinom, nije razumela pokidane stihove sovjetskog pesnika. Tatjana Majakovskog ni privatno, van stihova, nije razumela. Bio je bezrezervan, besan čovek, neobuzdanih strasti. Tatjana nije našla ništa u šta bi se mogla zaljubiti. Nisu je fascinirali ni njegova slava ni njegova odanost i posvećenost njoj. Poraženi pesnik vratio se u Moskvu.
Sav zarađeni novac od nastupa u Parizu poklanja jednoj cvećari, ali pod uslov da nekoliko puta nedeljno isporuče najlepše i najneobičnije bukete na adresu Tatjane Jakovljevne. Počeli su da pristižu buketi sa porukom: „Od Majakovskog“. Tatjana, htela to ili ne, počinje da se navikava na pažnju koju joj upućuje pesnik miljama daleko od nje. Majakovski je svojim cvećem počeo da utiče na svaki njen postupak, na njen život. I taman kada se navikla, stigla je vest da se Majakovski 1930. godine ubio.
Vlasnici cvećare nisu imali nikakve informacije šta da rade sa cvećem nakon smrti pesnika, pa je cveće stizalo na Tatjaninu adresu i nakon smrti Majakovskog. Posveta: „Od Majakovskog“ sa najlepšim buketom stizala je bez obzira na bilo kakve spoljne uslove. Ni sneg, ni kiša, a ni rat, nisu remetili život jedne voljene žene i pesnika čija se ljubav u cveću rastopila.
Upravo to cveće koje je redovno pristizalo pomoglo je ruskoj emigrantkinji da preživi u okupiranom Parizu tokom Drugog svetskog rata. Tatjana je prodavala svoje bukete i na taj način sebi obezbedila novac da preživi okupaciju. Plakala je od sreće kada su ruske snage ušle u Berlin.
Zahvaljujući ljubavi velikog pesnika jedna žena uspela je da preživi. Prodavajući cveće prodavala je njegovu ljubav i istovremeno je širila u užasima rata. Njihova priča je svedok da neke ljubavi ne moraju da se ostvare ali mogu da nadrastaju sve, pa i samu smrt.
Godine su prolazile, isporučioci cveća su se menjali, starili i dolazili mlađi, ali ostala je ista ljubav i legenda. Čitav Pariz znao je za malu legendu sadržanu u buketu i „od Majakovkog“. Zahvaljujući ljubavi jednog pesnika jedna žena živeće večno. Inženjer Arkadij Rivlin mnogo godina kasnije, bio je svedok u Parizu da u stan Tatjane Jakovljevne i dalje stiže najlepše cveće od Majakovskog,
Tatjani posle Majakovskog ostaje cveće koje joj je spasilo život, Majakovskom je ostala tuga, a nama, čitaocima, ostala je njegova pesma „Pismo Tatjani Jakovljevnoj“ i ova priča koja je lepša i istinitija od svake pesme.
„Uprkos svemu, jednom ću te dobiti – samu ili zajedno sa Parizom.“
Autor: Nevena Vićentijević
